Ogromna nalazišta litijuma leže u zapadnoj Srbiji. Ove perspektive privlače EU, ali u suštini Nemačku i njenu automobilsku industriju. Tako se otkrivaju mehanizmi sistematske eksploatacije bivših zemalja Istočnog bloka od strane Zapadne Evrope, koje se od 1990. godine smatraju samo izvorima radne snage ili sirovina.
Ovo je idilična dolina koja se prostire duž srpsko-bosanske granice, dolina reke Jadar, pritoke Drine. Ispod ovih zelenih i plodnih brežuljaka, ispod ovih malih seoskih naselja u kojima 18.000 ljudi živi uglavnom od poljoprivrede, leže ogromna nalazišta litijuma, među najvećim na svetu. Litijum je, u poslednjih petnaestak godina, stekao neslavnu reputaciju strateškog minerala.
To je litijum koji omogućava našim pametnim telefonima, električnim automobilima i svim našim bežičnim igračkama da funkcionišu.
Govori se o kapacitetu od 58.000 tona koje se mogu godišnje izvući, što je dovoljno za opremanje milion automobila. Za Srbiju to predstavlja, u zavisnosti od konfiguracije, prihod od dve do dvanaest milijardi evra, ili dva do tri poena BDP-a, i direktna radna mesta za 1.300 ljudi.
Ova finansijska blagodat deluje kao prilika za zemlju kojoj je to preko potrebno. Međutim, dve trećine od sedam miliona Srba je odlučno protiv ovog rudarskog projekta, protiv predsednika Vučića koji ga promoviše, i protiv anglo-australijske kompanije Rio Tinto koja planira da ga sprovede. Početkom avgusta nekoliko desetina hiljada demonstranata okupilo se u centru Beograda i u drugim gradovima kako bi izrazili svoj protest protiv eksploatacije litijuma.
Ovaj protest, koji je okupio oko 50.000 ljudi, ujedinio je sve segmente stanovništva oko ekoloških i političkih zahteva. Međutim, geopolitički aspekt omogućava da se shvati zašto će se ovaj projekat verovatno ostvariti uprkos svim protivljenjima.
Poštovani, da biste pročitali 1 besplatan tekst potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
