Razmišljao sam da za Velike priče napišem nešto originalno, lično moje, ono što sam nekad doživeo, a što bi moglo pobuditi pažnju zavidnog broja čitalaca. Zamislio sam da to budu događaji iz moje mladosti koje mogu podeliti s drugima, a koji nikog neće smoriti. U tu svrhu uradio sam jedan flešbek. Vratio sam se u sedamdesete prošlog veka, setio se svojih dvadesetak godina i autostoperskog iskustva.
Mnogi moji ispisnici (rođeni pedesetih) birali su auto-stop kao način putovanja koji je besplatan, a uz to vrlo izazovan i uzbudljiv. Moram priznati da sam na ovaj način samo dva ili tri puta išao preko “grane” i žao mi je zbog toga. Moja putovanja auto-stopom godinama su se odvijala tokom leta isključivo na prostorima, tačnije autostradama plavog Jadrana, manje u Crnoj Gori, a mnogo više u Dalmaciji (još uvek osećam njene divne mirise, mešavine borovine i mora). Taj prostor na neki način smatrao sam svojom “parohijom”.
Elem, nas nekoliko drugara (najčešće četvorica da bismo išli u paru) zaključujemo da bismo potrošili dosta vremena i novca ako bismo se iz Niša zaputili auto-stopom do mora. Stoga smo doneli, mislim, pametnu odluku: kupovali autobuske karte i “Niš-ekspresom” odvezli se “dole”, do Petrovca na Moru. Odatle bismo lagano stopirali, išli “nagore” i stizali donde dokle nam je džeparac dozvoljavao.
Olakšavajuća okolnost je što je to tada bila jedna zemlja (draga i nikad prežaljena SFRJ), pa novac nismo nosili u džepovima, već smo imali knjižice poštanske štedionice PTT-a. U svakom gradu koji je imao poštu mogli smo podizati svoj ulog po potrebi. Srazmerno količini love najčešće smo izdržavali do Splita i Šibenika, retko kada duže.
Poštovani, da biste pročitali 1 besplatan tekst potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
