Iz nekog razloga mi je krajem devedesetih delovalo izglednije da će četvrt veka kasnije zaista postojati rudarske kolonije u svemiru i da će među nama biti humanoidni roboti nego da će u mom gradu na sve strane biti veliki LED bilbordi.
Ne umem tačno da objasnim zašto je moj tada tinejdžerski um tako mislio. Zar su ogromni monitor sa koga šljašti logo “Atarija” ili hologram reklama “Koka-Kole” skuplji od jednog replikanta, na primer Pris?
Biće da je bilo u pitanju uverenje da će nas koji živimo ovde, u ovom ćošku sveta, ta vrsta nenužnog, visokotehnološkog luksuza promašiti i zaobići – prosto jer smo previše na margini.
Paralelno s fascinacijom “Istrebljivačem” (Blade Runner), iznova i iznova sam gledao “Terminatora 2” – ipak, kompjuterska mreža Skajnet, njeni roboti-ubice i sumrak čovečanstva bili su samo deo sjajnog blokbastera, ne nešto što bi bilo jedna od mogućih budućnosti.
Pročitali ste poslednji besplatni članak. Da biste nastavili sa čitanjem pogledajte planove pretplate
Već imate nalog? Ulogujte se
