Kad mafija gradi prugu

TAV projekat, odnosno projekat brze pruge (Treno ad Alta Velocità) započeo je 1991. godine najavom izgradnje sedam brzih železnica sa novim tehničkim standardima koji omogućavaju vozovima da dostignu 300 km/h: Rim–Napulj, Firenca–Bolonja, Bolonja–Milano, Đenova–Milano, Milano–Torino, Milano–Verona i Verona–Venecija. Ove nove pruge su takođe izgrađene da bi se smanjio saobraćaj na tradicionalnim linijama, omogućavajući bolje upravljanje teretnim i regionalnim vozovima.

Od 1997. godine ovi italijanski projekti su integrisani u veći evropski program pod nazivom TEN-T – Transevropska transportna mreža, strateški plan Evropske unije za povezivanje kontinenta. Godine 1998. projekat je proširio opseg: sa AV sistema na AV/AC sistem (brza pruga/velikog kapaciteta) kako bi se podržali teretni vozovi. Godine 2001. predloženo je pet novih linija: Torino–Lion (italijanski deo), Verona–Minhen (italijanski deo), Salerno–Katanija, Napulj–Bari, Venecija–Trst i ona ključna od Liona do Torina – arterija Mediteranskog koridora, sa ukupnom dužinom od oko 270 kilometara, od čega se veći deo trase nalazi u Francuskoj, a manji u Italiji (slika 1). Centralni i tehnički najimpresivniji deo ovog poduhvata je bazni tunel Mont d’Ambin (poznat i kao tunel Mončenizio). Sa planiranom dužinom od 57,5 kilometara, ovaj tunel će, kada bude završen, predstavljati jedan od najdužih železničkih tunela na svetu.

Preusmeravanjem značajnog dela teretnog saobraćaja sa drumova na železnicu, projekat obećava značajno smanjenje emisije štetnih gasova i saobraćajnih gužvi na alpskim prevojima. On predstavlja investiciju u budućnost, korak ka integrisanijem evropskom tržištu i održivijem modelu transporta, potvrđujući da su veliki infrastrukturni projekti i dalje nosioci progresa i pokretači ekonomskog razvoja.

Naravno, izgradnja monumentalnog infrastrukturnog projekta zahteva ne samo inženjersku virtuoznost već i kompleksnu finansijsku arhitekturu sposobnu da podrži poduhvat čija se vrednost meri desetinama milijardi evra.