Bregoviću je bilo bitno da se svaka reč razume

Svi nastavci feljtona kao i prateći tekstovi, video zapisi i podkasti biće dostupni na ovom linku.

***

Vrte mi se Led cepelin i komparacije. Zovem Uroša Đurića jer sam zaboravio kako se zvalo selo u kome je Led cepelin spremao sedamdesetih materijal za svoje albume. “Bron-Yr-Aur u Velsu”, odgovara Uroš. I Bijelo dugme je imalo svoje selo gde je spremalo albume. Selo Borike. To nije bilo kopiranje Cepelina. To je jasan koncept koji spominje Nele Karajlić, a o tome priča i Uroš u nastavku.

“Bijelo dugme bilo je grupa sa jasno profilisanim konceptom, što ne treba da čudi. To je doba uspona konceptualizma na jugoslovenskoj i svetskoj umetničkoj sceni, Braco Dimitrijević koji je svega par godina stariji već je imao zapaženih međunarodnih nastupa, studirao na londonskom Sent Martensu. To je sve povezano. Grupu je predvodio gitarista, kompozitor i poeta koji je u trenutku proboja apsolvent na filozofiji na Sarajevskom univerzitetu. Lepuškast momak koji od svoje petnaeste godine svira po lokalnim kafanama, bircuzima i striptiz barovima izložen svim mogućim iskustvima i uticajima.”

“Šezdesetih godina to nije bogougodni hipsterski klupski milje. To je dekadencija s dna kace. Život se brzo troši. Kad na samom početku svega profetski piše kako se ‘nikad neće vratit u svoj rodni grad’ – što se na kraju i dogodilo u nekom smislu – da ga tamo ne čeka niko, da su odavno izbledela sva lica, da im ni imena ne zna i da je na svetu sam, to je autentično svedočenje nekog koji je ‘umoran starac sad, mada izgleda mlad’.”