U svetu gde ekran televizora (ili laptopa) sve češće oblikuje stvarnost, specifična poruka se neprimetno provlači kroz dramske TV odnosno striming serije, a posledice su sve osim fikcije: stres, anksioznost, patnja – sve to možeš odagnati tabletom. Bez potpitanja, bez odgovornosti, i naizgled – bez posledica. Psihofarmacija tako postaje „bog iz mašine” današnje TV dramaturgije – neočekivana sila koja se iznenada pojavljuje i rešava stvar. A da li baš mora tako?
Jedan od najočiglednijih primera ovog fenomena jeste prikazivanje upotrebe nimalo naivnog leka lorazepam u seriji „The White Lotus”, gde se ovaj moćni sedativ tretira gotovo kao usputna odskočna daska, ali ne da biste se bućnuli u hotelski bazen, već kao malo, nevino, emocionalno bekstvo od stvarnosti. Ali ništa posebno, zaista. Kao da su u pitanju tisane biljni čajevi kojima se opušta Herkul Poaro, čuveni detektiv Agate Kristi. A ne ozbiljna terapija za koju je neophodan recept specijaliste i dvostruko evidentiranje u knjigama u apoteci.
O lorazepamu u seriji „White Lotus” već je bilo reči na Velikim pričama, u ozbiljnom članku Zorice Marković sa mnoštvom cifara i kompetentnih sagovornika. Ovaj pak esej će pokušati da proširi područje borbe i na druge serije – i pruži uvid u veliku sliku popkulturnog fronta na kojem su sva sredstva dozvoljena.
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
