Samokritika je strašno važna. Čovek koji je samokritičan je neko ko uvažava sebe, ali uvažava i druge, te samokritiku kao i kritiku, koristi kako bi bio još bolji. Međutim, mi smo mentalitetski, kao narod skloni preteranoj samokritici. Naša samokritika nije u službi popravke naših osobina, već je u službi održanja naučene bespomoćnosti.
Kritika na ovim prostorima nikada i nije služila da se neko popravi, nego da ostane servilan i da se slučajno ne otrgne kontroli. Još od primarne porodice se forsira ideja da nikada nismo dovoljno dobri, da uvek mora još i više.
Ranije je to nekako i funkcionisalo- bili smo nesrećni i bez samopouzdanja, ali je to bilo dovoljno za život. Danas, zbog promene vrednosnog i ekonomskog sistema, to je dovoljno samo za preživljavanje.
To nas, naravno, čini besnim. U društvu u kojem samokritika ne služi tome da te popravi, već da te unizi, logično je da ima i onih koji nemaju nikakvog obzira prema drugima i uspevaju bez obzira na žrtve.
Pročitali ste poslednji besplatni tekst. Da biste nastavili sa čitanjem potrebno je da se pretplatite.
Nemoj da propustiš nijednu Veliku priču.
Već imate nalog? Ulogujte se
