“Trpim, trpim, a onda puknem. I što je najgore, to se desi pred nekim ko mi je drag samo zato što se tog trenutka našao tu.” Koliko ste puta ovo čuli? I ima istine u tom objašnjenju, ali to što je “neko tu” znači mnogo više od fizičke blizine. Čitav sistem značenja vezujemo za bliskost i od toga zapravo zavisi kako ćemo da se odnosimo prema najbližima kad smo pod stresom. Jer, verovali ili ne, postoje ljudi koji nemaju običaj da se “istresaju” na svoje okruženje. Njima se brecanje ne podrazumeva i svaku vrstu nepristojnog ponašanja vide baš tako – kao nepristojno ponašanje. “Pucanje” se dakle može (i treba) iskoreniti, ali da bi se to uradilo potrebno je razumeti zašto se uopšte dešava.
Zato krenimo redom, od poruka koje dobijamo iz kulture. Kao mali svi smo čuli strašnu rečenicu “ko se bije, taj se voli”. Izmislili su to valjda ljudi da objasne agresivnost između dece, ili da opravdaju zašto je surovost morala da bude deo vaspitanja kome su bili izloženi ili kome izlažu svoju decu. Nisam skoro čula da neko to izgovara i drago mi je ako smo nove generacije poštedeli tog lošeg narativa. Kao što se nadam da se novi klinci neće primiti na takođe poznatu misao “sve je dozvoljeno u ljubavi i ratu”. Jer nije. Ni u ljubavi ni u ratu, zapravo. Ko ratuje podleže pravilima međunarodnih konvencija, a ko se voli, e taj treba da se neguje i poštuje.
Poštovani, da biste pročitali 1 besplatan tekst potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
