Trauma je najskuplja reč 21. veka. Godinama slušamo kako živimo u traumatskom društvu, a kažu da nezalečene društvene traume vode ka razaranju integriteta ličnosti i geopolitičkog prostora. Iako ovaj diskurs ima svoju značajnu osnovu (koju nikako ne treba ni izostaviti ni zaboraviti), reč kao reč – ako se izliže, više ništa ne znači, lebdi kao prazan označitelj.
To se, pogotovo u poslednje vreme, desilo sa mnogim rečima i sintagmama. „Ljudska prava“ više ništa ne znače, u njihovo ime se već vekovima ubija. Pejorativno korištenje pojma kapitalizam je ceo jedan ekonomski sistem svelo na predmet trača, zamenjujući njime nekonoćnu zlu vešticu iz komšiluka – „to nam sve radi kapitalizam“, „kapitalizam ne želi da budemo srećni“, „kapitalizam nam govori da smo ružni i bezvredni“…
Revolucija je davno obesmišljena, a feminizam u glavi prosečnog stanovnika asociran ili sa konfekcijskim majicama preko kojih je ispisan naziv GIRL POWER ili sa međunarodnim fondovima. U svetu u kom sve gubi vrednost, trauma, izlizana kroz neprimereno korištenje u svakodnevnoj komunikaciji, prestala je da znači išta. Nekada duboka i tajna, danas korištena za izražavanje gotovo svake sitne neprijatnosti koju čovek može da doživi na ulici.
Pročitali ste poslednji besplatni tekst. Da biste nastavili sa čitanjem potrebno je da se pretplatite.
Nemoj da propustiš nijednu Veliku priču.
Već imate nalog? Ulogujte se
