Osmoro dece, sedam devojčica i jedan dečak, tek tinejdžeri, svi sa svojim snovima i nadama i pesmama i prvim ljubavima; osmoro dece i jedan divni čovek s njima, baš onaj kojem su svakog jutra govorili “Dobar dan” – nema ih.
U bolnici: još nekoliko njihovih vršnjaka, nastavnica koja je, tako pričaju deca, a deca svašta umeju, ali ne umeju da lažu, koja je umela s njima da razgovara i da ih sasluša.
I tuga, nezapamćena, iako vam se čini da grad normalno živi i normalno diše, iako na svega stotinu metara od Osnovne škole “Vladislav Ribnikar” neko i u četvrtak trubi i neko se svađa u saobraćaju i neko viče na prodavačicu u “Maksiju”, tuga je, samo što ne umeju svi da je ispolje isto, ne umeju svi s njome da se nose. Posebno ne s nečim tako nepojmljivim, nečim toliko nerazumnim.
Da dečak, trinaestogodišnjak, onaj kakve viđamo svakog dana u prevozu pa nam smeta što su glasni, uzme pištolj i ubije osmoro svojih drugara, i čoveka koji mu se i tog jutra nasmešio, šta to može biti drugo nego nepojmljivo, bezumno?
Iskoristite veliku akciju na Velikim pričama, registrujte se i čitajte besplatno tokom uskršnjih i prvomajskih praznika.
Već imate nalog? Ulogujte se
