Ako vas nervira nadređeni, vrlo verovatno pričate u sebi (hrabri naglas) svoju muku. Ako vas frustriraju roditelji (tinejdžeri najbolje znaju), dobro ste upoznati sa “pričanjem u bradu”. Ako vas nervira neko u saobraćaju najverovatnije miksate pričanje i psovke u prazno (ipak reči usmeravate ka nekome drugom). Ako vas niko ne nervira, ali hrabrite sebe, onda ste klasičan pozitivni samogovornik. Malo ko ima objašnjenje za ovu pojavu, ali skoro svako zna kako to izgleda.
Još 1880-ih godina, naučnici su bili posebno zainteresovani za pronalazak objašnjenja toga zašto ljudi razgovaraju sa sobom, šta govore sebi i sa kojom svrhom. Pričanje sa sobom definiše se kao verbalni izraz unutrašnjeg stava ili uverenja, što znači da on izražava unutrašnja osećanja, neverbalne misli i intuicije o situaciji kroz govor. Osoba ima nameru da upućuje svoj govor samo sebi.
“Pod time da neko priča sam sa sobom podrazumeva se verbalizovanje nekih unutrašnjih stanja, misli, stavova ili emocija koje ljudi imaju, a sa kojima im je lakše da se nose na taj način što će ih izgovoriti dok su sami nego da ostanu internalizovana, ili da podele sa nekom drugom osobom. Ljudi mogu pričati sami sa sobom naglas ili u sebi, funkcija oba načina vrlo je slična. Ono u čemu se razlikuju je svest o određenom socijalnom kontekstu. Većina ljudi će se suzdržavati od pričanja naglas dok su sami, jer smatraju da to nije društveno prihvatljivo ponašanje”, objašnjava psiholog i psihoterapeut pod supervizijom Ana Kojić.
Više je načina na koje možemo razgovarati sami sa sobom. Osim što to može biti u sebi ili naglas, postoji razlika i u tome kakva je priroda onoga što govorimo. Tako samogovor može biti pozitivan ili negativan, a može se i razlikovati u zavisnosti od svog cilja.
Poštovani, da biste pročitali 3 besplatna teksta potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
