Imamo (li) profesore Zagorkinog kova

Pisati o profesorki Zagorki Golubović (1930-2019), a ne poznavati je makar malo lično, uzaludno je. Ja spadam u one srećnike koji su je poznavali „makar malo“. Pre nego što prenesem svoja sećanja na neke susrete i važne razgovore sa ovom intelektualkom svetskog glasa, ukratko ću se osvrnuti na njenu akademsku biografiju. Ovo je ujedno moj skromni omaž profesorki visokog integriteta koja se čitavog života, do poslednjeg atoma svoje snage, borila za demokratsko i pravednije društvo. Pri kraju priče koja sledi videće se da je proces demokratizacije srpskog društva, nakon kratkog pomaka, regresirao sa dolaskom naprednjaka na vlast.

Zagorka Golubović bila je profesorka Univerziteta u Beogradu, na kome je doktorirala 1962. godine. Rođena je 8. marta i čini se da nema datuma sa većom simbolikom kada je ona kao ličnost u pitanju. Bila je stipendista Britanskog saveta 1957/58, kao istraživačica na Univerzitetu u Notingemu. Na Odeljenju za sociologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu predavala je Socio-kulturnu antropologiju do 1975. godine, kada je zajedno sa grupom od osam filozofa suspendovana iz političkih razloga. Do 1981. držala je predavanja na poznatim univerzitetima u Švedskoj, Engleskoj i SAD. Mesto naučnog savetnika u Centru za filozofiju i društvenu teoriju Instituta društvenih nauka dobila je 1981. godine. Od 1991. do 1996. ponovo radi u rangu redovnog profesora na predmetu Socio-kulturna antropologija. I nakon penzionisanja (2001. godine) ostala je aktivna u nauci i javnom životu.