Prvi put sam o Topolyai Sport Clubu pričao pre ravno deset godina sa bivšim dragim kolegom, koji je tamo rođen.
Celog života sam fasciniran multinacionalnim zajednicama koje su nam ostale od carstava raspalih pre malo više od veka, o potencijalu sveta koji je stvaran između dva Velika rata, bečkog i svetskog, i njegovim fatalnim ograničenjima, o problemima koje nam je ostavilo njegovo rušenje i greškama onih koji su ga nasledili i podelili.
Uvek sam mutlijezičnost i multikulturnost u okviru jedne velike civilizacije video kao veliku prednost. Uvek me je zbunjivalo kad neko ne zna jezik svojih suseda. Prvi komšija bio mi je Rusin, čitao sam “Ruske slovo” od svoje četvrte, ali činjenica je da nisam mogao da znam kako stvarno izgleda živeti u mešovitom gradu.
Za četiri i po decenije u betonskom melting potu izgrađenom na mestu isušenih močvara levo od Save prve komšije su mi bile i Albanac, i Makedonac, družio sam se sa Slovencima i Slovacima, ove istog jezika uglavnom nisam ni raspoznavao. Realnost je da sam odrastao u Beogradu, kojem su razni narodi dodavali specifičnu aromu, ali se život oduvek odvija na jednom, srpskom jeziku, osim u Otpisanima.
Poštovani, da biste pročitali 3 besplatna teksta potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
