Poslednji dan u Belađu: “Komo 2”, kraj

Sve delove pročitajte OVDE

***

Negde oko 45. paralele severne polulopte, nalazi se, iako nikada precizno određena, ali ipak tu negde zamišljena linija, od koje počinje Mediteran. Ta linija prelazi preko gornjeg dela jezera Komo, ispod planinskog venca Zapadnih Alpa, i Belađo je sasvim blizu te linije, dole, u podnožju Alpa. U samom gradu, na putu Viale Domeniko Vitali, na visoki betonski zid koji ograđuje groblje, naslanja se veliki vrt prepun maslinovog drveća. Nije retkost da se na obali jezera vidi i drvo palme. Ali, masline bi ipak mogle da budu jasan znak, ili baš ta tačka, od koje, sa severne strane, počinje Mediteran. Uostalom, i dok pijete kafu dole na jezeru, ispred bara “Sanremo”, sedite blizu nekoliko palmi, gledate sneg na Alpima, u daljini. Tako je bilo i prošlog puta kada sam bio na ovom mestu, iako je onda bio novembar sedeo sam napolju, ispod palmi, trajekt iz Menađa bi dovezao putnike, ljudi bi se iskrcali i skidali sa sebe jakne i vunene kape.

Bilo je oko devet sati ujutru kada sam izašao iz stana pravo na trg Pjaca dela Kijeza, vrata crkve su bila otvorena, Augusto je izneo kavez sa papagajima na balkon iznad bara “Sport” da se sunčaju, i pozdravili smo se, mahnuli smo jedan drugom. Pokazao sam mu rukom u pravcu Via Garibaldi i viknuo sam mu da ću da prošetam malo, da protegnem noge. I dok sam se peo ulicom, mahnula mi je žena iz pekare koja prodaje sendviče, kod nje sam već kupovao, onda sam prošao pored ulaza na brdo Serbeloni, ispred je bio parkiran beli policijski automobil, karabinijeri su sedeli unutra. Prisetio sam se dvojice karabinijera od pre 25 godina, koji su patrolirali noću. Kada sam onda, početkom novembra, stigao u Belađo, i bio smešten gore na brdu, u vili Serbeloni, i kad je prošlo dva ili tri dana, vraćao sam se iz grada kasno noću i peo se uz brdo pijan, i dvojica karabinijera su me zaskočili iz zasede. Sedeli su u automobilu, parkirani iza nekog žbunja. Legitimisali su me, pokazao sam im ključeve od vile u kojoj sam bio smešten, izvinili su se i poželeli mi laku noć. Odlelujao bih do kreveta. I nakon nedelju dana, skoro svake noći, i njihovih iznenadnih prilazaka iz mraka i nekog žbuna, nisu krili razočaranje što su opet mene zaskočili. Bio sam im već dosadan. Valjda sam bio jedini koji se u to doba penje gore. Posle toga su počeli da me pozdravljaju farovima automobila, svetla bi samo trepnula više puta i ja bih im odmahnuo. Na kraju smo se sprijateljili, stajali smo naslonjeni na automobil, pušili, i nemam pojma o čemu smo pričali, toga se ne sećam.