Prošle nedelje umro je Dragan Marković Palma. Nisam to saznala iz medija, već sa društvenih mreža, od ljudi koji su izražavali bes (što je otišao pre nego da bude procesuiran) ili su se jednostavno radovali. Prvi put sam videla tako nešto i bilo mi je veoma neobično, iako ne mogu da kažem da mi je bilo nejasno.
Postoje ljudi u istoriji za čije smrti svi smatramo da su bile dobra vest. Ipak, videti te objave, u realnom vremenu, posebno povodom smrti nekog čijoj porodici čitav naš državni vrh šalje javne izjave saučešća, to stvarno predstavlja kuriozitet savremenog trenutka i otvara brojna pitanja.
Prvo i osnovno je: koliko smo zapravo polarizovani, uplašeni i nemoćni kad jedino što možemo jeste da se nadamo da će ljudi sa druge strane završiti mrtvi? I drugo, koje mislim da je iz perspektive mentalnog zdravlja još važnije: kako smo počeli da otpuštamo narativ “o mrtvima sve najbolje” i šta to može da nam donese?
Poštovani, da biste pročitali 3 besplatna teksta potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
