U kultnom filmu “O pokojniku sve najlepše” (1984) u režiji Predraga Antonijevića, Vladan Živković glumi rabadžiju Jovana koji sa volovima kuluči za komunističke vlasti koje hoće da otvore rudnik tamo gde baš i nema uglja. Atmosfera filma neodoljivo podseća na situaciju oko litijuma, s tom razlikom što u Jadru za razliku od ovog filmskog sela (snimano u zlatiborskom selu Negbina) ima litijuma. I tako Jovan sa natovarenim volujskim kolima sreće popa Jordana koga glumi Bora Todorović, i kaže mu: “Pope, moraćemo ponovo u partizane”, na šta mu pop Jordan odgovori: “Valjda u četnike”. Ali to sigurno nije na umu imao gradonačelnik Beograda Aleksandar Šapić, kad je naumio da “iseli” Tita iz “Kuće cveća” i podigne Dražin spomenik na Terazijama.
Kad je tamo 1994. objavljen roman Vuka Draškovića “Noć đenerala”, književna kritičarka Ljiljana Šop napisala je da je to žanrovski roman “toka svesti” (u ovom slučaju đenerala Draže Mihailovića). Na promociji romana u beogradskom “Domu sindikata” bila je ogromna gužva. Ne toliko zbog same literature, koliko zbog Vuka i Draže. Roman je to “toka svesti”, pa je novinar Milivoje Glišić u NIN-u napisao da nikad nije video više ljubitelja toka svesti na jednom mestu kao tad.
E sad, kakav je tok svesti Aleksandra Šapića povodom njegovih inicijativa vezanih za Tita i Dražu? Prva je propala: Vučić je rekao jasno da Tito ostaje, a pošto Šapić iz principijelnih (moralnih i ideoloških) razloga nije podneo ostavku, ispalo je kao da kaže: Dobro, predsedniče, ako ne može Tito, daj bar Dražu. A i on zna da ništa neće biti ni od Draže. Na Terazijama. Više bi šanse od Draže na Terazijama imali Roki Balboa iz Žitišta i Brus Li iz Mostara. Zar ne bi bilo glupo da se Vučić poredi sa Titom – i u spoljnoj politici i u infrastrukturi, rudarenju i modernizaciji zemlje – a da se istovremeno pod njegovom vlašću izbace, makar i higijenski kako je to Šapić obećavao, posthumni Titovi ostaci iz “Kuće cveća”. E ta “druga Titova sahrana”, svejedno da li u Kumrovecu, Sarajevu ili na Cetinju, bila bi, kako piše politikolog Dejan Jović, sigurno antisrpska. Ona se, dodali bismo, ne bi zasnivala samo na tekovinama Ustava iz 1974, već bi u nju bili uključeni kompletni antisrpski narativi izgrađeni i dogmatizovani tokom devedesetih. I ne bi srpskoj stvari tu pomoglo to što se navodno Srbija odocnelo i lažno čisti od idolatrije i komunizma. Ideologije koju je i EU zvanično prepoznala kao “totalitarnu”. I time htela ne htela relativizovala fašizam. Što Putin koristi. Rizično je igranje s teorijama o totalitarizmu Hane Arent. U komunizmu je mogao da se pojavi bar neki Hruščov da te rehabilituje.
Poštovani, da biste pročitali 1 besplatan tekst potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
