„Dikembe Mutombo Mplondo Mukamba Žan-Žak Vamutombo“.

Neupućenima, ovaj bi skup čudnozvučećih reči nalikovao na neku recitaciju na Svahiliju, ili nekom drugom jednako egzotičnom afričkom jeziku. Neko bi mislio da se radi o političkoj ili istorijskoj ličnosti, nekom velikom državniku iz zemalja nesvrstanih koji je sredinom prošlog veka sedeo i pio kafu sa drugom Titom tokom jednom od mnogobrojnih samita.

Neko bi pak pomislio da se radi o nekom toponimu sa crnog kontinenta – možda neka reka koja se uliva u Kongo, ili pak planinski venac južno od Kilimandžara.

Ali za nas, decu devedesetih koja su disala NBA noću, a išli u školu i fakultet danju, ova je brzalica bila bez tajni. Bilo je to puno ime čoveka koji je celih osamnaest godina patrolirao reketima diljem Severne Amerike i odvraćao namernike od pokušaja da postignu koš.

Čoveka koji je, baš kao i Hakim Olajdžuvon malo pre njega, otvorio mnoga vrata za afričke mladiće koji su sanjali snove o profesionalnoj košarci, i pokazao im svojim primerom da se sve to može i ostvariti. Čoveka čija je duša bila široka koliko i njegov čuveni osmeh, bez obzira na to što je na parketu bio isključivo zapamćen kao namrgođena ljudina koji je prekorno mahao prstom drugima u lice.