Odnedavno sam odlučila da ipak ubacim malo boje u svoje oblačenje, pa sam te letnje predvečeri odabrala crvenu haljinu. Taman sam stigla sa plaže, okupala se i obukla crvenu haljinu od lana. Baš me je obradovala, jer, kad pocrniš, crvena boja ti stoji samo tako. Sušila sam kosu i mozak nije mogao da se odvoji od tog crvenila, tako da je ubrzo pronašao asocijaciju. U formi pesme, naravno, jer moj mozak je ujedno i džuboks. Pesma je bila „Tango” od grupe Negativ, koju sam svojevremeno, kao i ostatak moje generacije, obožavala.

I pevam ti ja tako, glasno jer se ne čujem od fena, pa mogu da falširam sve u šesnaest (nije kao da imam nekog izbora, ali dobro), zalepljena za stih „kao krv crvena”, jer mi je baš takva bila boja haljine. A onda nastavim da pevam refren te pesme, koji kaže: „Kao haljina njena, kao zlo što se sprema, njena sudbina je da njegova ostane zauvek, zauvek”. Preseklo me je nešto napola, pa ugasim onaj fen i krenem brzo po glavi da prebiram po ostalim stihovima. Ne, nemoguće, čekaj da izguglam. Ostavljam fen, uzimam telefon i ostajem kao zakopana sa tom svojom crvenom haljinom i mokrom kosom na glavi.

„Kao zlo što se sprema”

Kad pročitaš tekst pesme „Tango”, shvatiš da je tema teksta femicid. I to, ni manje ni više, ispričan iz perspektive muškarca koji ga počinjava. Prikazan je romantizovano, kao jedina prirodna stvar koju možeš da uradiš nakon što saznaš za neverstvo svoje partnerke („nije umela da se sačuva samo za njega i bila je svačija”). Time što je ubija, on određuje njenu dalju sudbinu, koja je, naravno, „da njegova ostaje zauvek, zauvek”.