Do sada je već bilo reči o tome da više ne živimo u kolektivističkom društvu i da je pitanje smisla postalo nešto na šta svako mora da odgovori sam.
Ono što muči mnoge je – kako živeti ako znamo da život zapravo nema nikakav smisao?
To pitanje smisla je pitanje našeg narativa, odnosno našeg pogleda na svet. Uvek insistiram na tome da prvo treba da rasvetlite kulturološki, društveni narativ. Kada kažete da život nema smisla, vi pretpostavljate da možete da saznate da li smisla ima ili nema. Naravno, vi možete da verujete da li smisla ima ili nema, ali da to znate – to ne može niko. Zašto? Mi se rađamo u društvu koja ima svoje kulturološke pozicije i to za šta mi kažemo da jeste smisao, koje mu značenje damo, stiglo je iz naše kulture, iz našeg načina života. Zaboravljamo da ljudi nisu oduvek ni pisali, ni računali, nismo ni imali ovakvo pismo (da pišemo sleva nadesno) i tek sa pojavom hrišćanstva (mada, pomalo i od Platona), došlo je do te ideje da stvari imaju svoj početak, svoju sredinu i svoj kraj. Pogledajte samo kako računamo vreme, kako posmatramo životni smisao – uvek smisao života mora da bude negde na kraju. Naš lični život, kao i civilizacija, mora nečemu da teži. Mi verujemo u uzrok i posledicu i mi time ne opisujemo svet nego sebe.
Poštovani, da biste pročitali 1 besplatan tekst potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
