NAPOMENA: IMA SPOJLERA!
Lagano shvatam da bih svaki tekst za Velike priče mogao – ili bi trebalo – da započnem sa “nadam se da mi nećete zameriti”. Ovaj put to stvarno mislim, ali samo za početak ovog teksta. Možda i kraj.
Kada sam studirao, verovatno najpopularnija analiza (svih) filmova bila je ona “ideološka”. Mi studenti smo, onako mladi & ludi, voleli da slušamo što Pajkića, što jedni druge, kako interpretiramo filmske priče na najsumanutije (neretko i neočekivano logične) načine, shvatajući i učeći na koji način je film (pre)očigledna propagandna mašina. Malo preterivanja nikada nije bilo naodmet intelektualne zabave.
Evo (pogrešnog) primera za rečeno.
U prvom delu “A Quiet Place”, bavimo se jednom mnogočlanom belom porodicom čija deca imaju imena poput Regan, Beau i Marcus, koja je uspela da pobegne iz velikog grada i nakon invazije vanzemaljaca se situira u nekom novom vikend naselju, gde kao i svi bogataši, živi na prijatnoj udaljenosti od svog najbližeg komšije. Ono što na nazovi ideološkom nivou možemo da pokupimo kao rezime celog filma jeste da će neku krupnu opasnost u Americi preživeti uglavnom belci, i to oni bolje situirani, dakle, kao junaci “A Quiet Place”. Jer tako je i u životu – sve klase ispod ove trpe “američki život” na mnogo pogubniji način od onih iznad.
Pročitali ste poslednji besplatni članak. Da biste nastavili sa čitanjem pogledajte planove pretplate
Već imate nalog? Ulogujte se
