U eri u kojoj su procvetali tehnološki giganti i njihovi tvorci, ne tako davno, shvatili smo jedno: ako imate 19 ili 23 godine, kao Mark Zakerberg ili Bil Gejts tada, i svoju garažu, naravno, onda ćete doseći visine. Ali, kako je ta bitka neravnopravna, šta ako ne uspete?
Danas postoje i istraživanja koja pokazuju da godine ne određuju kada će neko uspeti ili promeniti pravac u karijeri: i baš kao što je to moguće s 19, moguće je i s 50. U prilog tome idu i podaci o uspešnim preduzetnicima: prosečna starost osnivača preduzeća je oko 40 godina, prema istraživanju Pjera Azuleja sa MIT, o čemu je pisao i američki Biznis insajder. Takođe, startap koji pokrene pedesetogodišnjak imaće duplo veće šanse za uspeh u odnosu na onaj koji osniva tridesetogodišnjak. Zapravo, ništa to nije novo, samo je zaboravljeno. I Henri Ford je stvorio Model T s 45.
Mnoge je definisala karijera, i ljudi generalno poistovećuju sebe sa onim što su postigli. Završetkom tog najproduktivnijeg dela života, sve se menja. Šta posle toga? Šta kada se uđe u određene godine, koje su ranije nazivane “trećim dobom”, i kada dođe starost? Da li se tada baš sve okončava?
Granica starosti i broja godina u kojima se neko oseća starim se pomera. U odnosu na pre samo deceniju ili dve, danas se stari i ljudi srednjih godina osećaju mlađima nego njihovi tadašnji vršnjaci, prema studiji koju je vodio Marks Vetštajn, istraživač sa Humboltovog univerziteta u Berlinu, o kojoj je pisao i National Geographic. Zapravo, ljudi žive duže i žive drugačijim životom nego pre deset ili dvadeset godina, i starost se definitivno odlaže, čak i biološki. Zato danas ljudi koji su prešli šezdeset imaju duplo više šansi da dostignu devedesete, što znači da bi imali bar još dvadeset godina pre konačnog povlačenja.
Iskoristite veliku akciju na Velikim pričama, registrujte se i čitajte besplatno tokom uskršnjih i prvomajskih praznika.
Već imate nalog? Ulogujte se
