Kako reprogramirati starost?

Mogućnost uticaja na proces starenja na prvi pogled deluje obećavajuće, čak i uzbudljivo. Ipak, sagledavanje svih efekata ove mogućnosti otvara put i ka nekim zabrinjavajućim posledicama. Ali nismo li prirodne procese već odavno poremetili? Produžili smo životni vek ljudi, ali i ozbiljno zagadili životnu sredinu, te došli do pitanja ostaje li nam još dovoljno resursa za naredne generacije. Prema tome, zaustavljanje starenja ili potpuno obrtanje smera tog procesa nije izuzetak, već kako ga neki tumače: “terapija slična lečenju bilo kog drugog medicinskog stanja”. Međutim, dugogodišnja naučna istraživanja na ovom polju tek skorim objavljivanjem rezultata dovode nas na prekretnicu budućeg reprogramiranja starenja. I sasvim je sigurno da neke od narednih generacija na starost neće gledati onako kako smo na nju gledali mi danas.

Odgovornim za dug životni vek često se imenuju dobra genetika, okruženje, stil života, pa i sreća i pozitivan stav. Da li je ipak reč o kombinaciji svega pomenutog ili je starenje već unapred programirano našim začećem?

Istraživači sa Univerziteta u Kelnu u Nemačkoj locirali su transkripciju kao jedan od ključnih procesa koji se starenjem menja, a koji bismo mogli u budućnosti da modifikujemo. Ovaj proces sa godinama se ubrzava i zato postaje neprecizan i skloniji greškama. Greške vode u smanjenu ili izmenjenu funkciju ćelija. Zato su sa godinama sve češće različite bolesti kao i karcinomi. Ovo otkriće prošlog meseca okarakterisano je kao epohalno, a transkripcija kao ključ zdravog starenja.

Ali šta je transkripcija?

Ćelija transkripcijom pravi RNK kopiju dela lanca naše DNK, odnosno naših gena. Ova kopija je osetljiva ali i esencijalna jer nosi vrlo precizne genetske informacije potrebne za stvaranje novih proteina u ćeliji. Proteini određuju funkciju tih ćelija pa samim tim i njihovu vitalnost. Ćelije zatim grade svaki segment živog bića. Sumirano, transkripcija određuje sve funkcije u našem telu, i kada nas one čine zdravim ali i kada su deo nekog oboljenja.

Da li ste se zapitali kako je moguće imati toliko različitih ćelija i funkcija u jednom organizmu, a da svaka od tih ćelija nosi kompletno identičan genetski kod nasleđen od naših roditelja? Upravo da bi svaka ćelija ispunila različite svrhe, poput nervnih, mišićnih, polnih i mnogih drugih, u svakoj od njih aktivira se (odnosno transkribuje) drugačiji skup gena karakterističan samo za tu vrstu ćelija, odnosno tkiva. A pošto se naše ćelije tokom života regenerišu, to znači da se čitavog života obezbeđuje njihova vitalnost ali i njihova jedinstvenost.

Kako onda, uprkos ovako savršenom procesu dođe kraj?

“Početak kraja” nastupa onda kada naša transkripcija krene u ubrzanje, te “spoticanje” u toj brzini sve više greškom pravi “loše kopije”. Ćelije potom gube jedinstvenu a ispravnu informaciju o svojoj funkciji, pa organizam smanjuje sve svoje kapacitete vitalnosti i počinje da oboleva.

Dakle otkriće je tu, ali kako ga možemo iskoristiti, odnosno kako na transkripciju možemo delovati?

Interesantno je da su neka od prethodnih istraživanja već dokazala da niskokalorične dijete i blokiranje signala između insulina i ćelija mogu da odlože starenje i produže životni vek kod mnogih životinja. Zato je pomenuti nemački tim sproveo eksperimente na crvima, miševima i voćnim mušicama i zaista dokazao da ovakvo blokiranje signala pozitivno deluje baš na transkripciju, usporavajući je i smanjujući potencijal pravljenja grešaka. Takve životinje su sa ovako malom intervencijom živele za čak 10 do 20 procenata duže!

Osim intervencija ograničenja kalorija, na kvalitet transkripcije u ćeliji može se delovati i genetskim modifikacijama enzima (proteina) koji učestvuju u transkripciji. To je eksperimentalno takođe dokazano kako kod životinja, tako i na ćelijama ljudi. Cilj je sprečiti razvoj raka, bolesti koja tipično demonstrira posledice nastanka grešaka u prepisivanju informacija, tj. mutacija, sve češćih u kasnom životnom dobu. Zato, “ograničavanje grešaka može biti način ograničavanja pojave raka ili bolesti kasnog života”, kako navode naučnici. 

U isto vreme, naučnici Univerziteta u Harvardu u Sjedinjenim Američkim Državama, uspevaju da obrnu proces starenja određenih organa kod miševa. Oni takođe ističu neophodnost za promenom paradigme o starenju. Da ono nije puko nakupljanje oštećenja kako se do sada mislilo, već gubitak kritičnih instrukcija neophodnih da ćelije nastave da normalno funkcionišu. Jer da nije tako, preokret starosti, koji su oni uspeli da izvedu na životinjama, ne bi bio moguć. Slikovito rečeno, starenje nije oštećenje hardvera, već stečena softverska greška, koja se može reprogramirati i ispraviti. Kako? Pa svi znamo da softveri rade i van hardvera, da uvek postoji rezervna kopija koju možemo ponovo pokrenuti kada je neophodno.

Tako su ovi naučnici kod miševa razvili način da ponovo pokrenu ćelije “rezervnom kopijom instrukcija” brišući oštećene signale koje su ćelije odvele u starenje. Dobili su podmlađivanje bubrega, kože i drugih organa, podmlađujući životinju u celosti. Tvrde da nisu pronašli tip ćelija kojoj ne mogu uticati na smer starenja. Ipak, “vraćali su sat unazad” kontrolisano, održavajući identitet jedinke, te ne resetujući je na sam početak matičnih ćelija od kojih nastaju.

Premda ne možemo znati kako će se sve dokazano pokazati i u eksperimentima na ljudskim ćelijama, ovaj harvardski istraživački tim ističe da će bolesti kao što je slepilo, srčana oboljenja, čak i degenerativna neurooboljenja poput Alchajmerove bolesti, biti prve koje će na ovaj način moći biti izlečene.

Iako sa starenjem počinjemo odmah po rođenju, momenat samospoznaje ulaska u pozno životno doba za mnoge je teško prihvatljiv. Nekima je to trenutak preispitivanja prethodnih i potencijala narednih dostignuća, ali nekima i aktiviranje alarma smrtnosti. Nesumnjivo je da će nauka usporiti degenerativne procese i sprečiti da ispoljavanje našeg intelektualnog i emotivnog kapaciteta bude uslovljeno fizičkim ograničenjima nastalim starenjem. Međutim ostaje pitanje kako ćemo iskoristiti mogućnost reprogramiranja starosti. Da li samo u terapijskom smislu i vođenju “zdravog starenja” ili i u potpunom obrtanju efekta Bendžamina Batona?