Pitate da li ima dostojanstva? Gde?

Kada vidim na nekoj devojčici zeleni pramen kose, pomislim na Sofiju Negić, žrtvu pucnjave u Osnovnoj školi “Vladislav Ribnikar” gde je stradalo devetoro dece i čuvar. O njenim zelenim pramenovima pričala je njena majka Milanka Negić pre godinu dana i mnogi su baš taj detalj zapamtili. Godinu dana kasnije po zelenim pramenovima u kosi prepoznajem Sofijinu majku dok joj idem u susret.

Pričamo o tome šta je danas drugačije jer smo rekli da će sve biti drugačije, da će škola biti drugačija, da ćemo mi drugačije i da ćemo da se promenimo. Govorilo se da “to više nije škola” i da naše škole više ne treba da budu onakve kakve su bile do 3. maja, obećavane su promene i pravljeni planovi.

“Ja više nemam dete koje pohađa školu. Moja najbliža veza sa nekom školom je i dalje sa školom ‘Ribnikar’. Tako kada govorim o školi, sad posle gotovo 12 meseci, pa ne da se ništa nije promenilo nego čini mi se da je još gore”, kaže mi Milanka Negić.

Sad kada pomisli na tu školu, svaki put je prođe jeza jer pomisli na decu koja i dalje pohađaju tu školu (njih 960) iako je sve vreme imala razumevanja za sve – i one koji su decu ispisali i one koji su odlučili da im deca nastave da idu u “Ribnikar”. Neki njeni prijatelji su odmah odlučili da ispišu decu, bilo zato što su njihova deca to tražila ili su oni kao roditelji bili decidni da ih tamo više neće pustiti. Oni koji su ostavili decu u “Ribnikaru” odlučili su tako jer njihova deca žele da ostanu sa svojim drugarima i učiteljicom, ili pohađaju starije razrede i bilo im je bitno da ostanu zajedno sa prijateljima. Zna da nijednu odluku nije bilo lako doneti.

“Među decom koja su ostala u toj školi su i braća i sestre ubijenih đaka. Znate, to su porodice kojima je oduzeto sve, i toj deci je bila bitna psihosocijalna podrška, budući da su njihovi najbolji prijatelji ostali tamo. “Posle svega oduzeti im i to, a decu izolovati i izmestiti na drugo mesto… Naravno da te roditelje potpuno razumem. Međutim, posle svega što se izdešavalo u protekloj godini, moj utisak je da deca tamo nemaju nikakav osećaj sigurnosti. A povrh toga, zbog zločina koji je tu izvršen, sam taj prostor, taj mrak koji je zahvatio tu školu, zbog svih podela, izveštavanja o tome, u čemu nije bilo nimalo dostojanstva, ali često ni empatije, solidarnosti, sigurno da nije dobro za tu decu, jer to nije okruženje u kom treba da odrastaju. I sad kad je školska godina pri kraju, postoji onaj osećaj kod prijatelja koji su ipak odlučili da im deca ostanu u ‘Ribnikaru’, da su uznemireni zbog svega što su prošli i deca i oni. I da je to ipak bila pogrešna odluka. Ako ne pogrešna, onda iznuđena. Da nisu morali još i to da prožive. Ali ne mislim da su samo roditelji pozvani da donesu tako tešku odluku, mislim da je bilo bolje da je država donela tu odluku i presekla, a decu zajedno sa nastavnicima i osobljem premestila u drugi prostor. Dok neko vreme ne prođe, da ceo taj prostor malo ‘odleži’, dok se ne osmisli i ne izgradi memorijalni centar i nova škola, koji će činiti ambijentalnu celinu”, kaže Milanka Negić koja je prva od roditelja izašla u javnost i u intervjuu za magazin Nedeljnik rekla da je ovo što se desilo u “Ribnikaru” ‘Krvava bajka’ našeg vremena, krvava bajka 21. veka.

Tada je imala potrebu da priča kako bi se čula priča žrtava i njihovih porodica, umesto preglasnih nagađanja o nekim drugim aspektima ove tragedije.

Godinu dana od 3. maja i masovnog ubistva koje se desilo u jednoj osnovnoj školi i nečega što će biti upisano kao jedna od najvećih tragedija naše novije istorije, i posle čega niko više neće slati dete u školu sa mirom i bezbrižnošću kao pre toga, preglasno je nadjačalo suštinu. Danas, njen utisak je da se ništa nije promenilo i da se ništa nije pokrenulo osim podele između roditelja u školi čime su se svi rado bavili a niko se nije bavio ničim što bi trebalo da brine i o čemu bi trebalo da se pitaju svi građani ovog društva.

“Svi su govorili tih dana da ne mogu da poveruju da se to nama desilo, da se to dešava u tamo nekoj Americi i Rusiji, bili smo šokirani što se desilo i nama. I kad je prošao taj šok, onda je ostalo – ništa. Znate, kako je lepo primetila Miljana Martinović, majka ubijene Kate, pomenute podele su nastale zato što neki vide 3. maj kao uzrok svih (njihovih) problema, dok mi drugi doživljavamo tragediju 3. maja kao kulminaciju problema nagomilanih decenijama unazad u ovom društvu. Moj utisak je da nijedan segment i nijedna tema nije ni zagrebana a ne da se bilo šta na tu temu radi. I to je onako prilično poražavajuće. Pitate me da li ima dostojanstva? Gde? Mi se time nismo uopšte bavili”, priča Milanka Negić.

“O čemu smo pričali u maju – zašto nam se ovo desilo, šta je sa našim društvom, da se pokrenemo, da se fokus stavi na decu, da se prekine nastavna školska godina, da se rasterete, da se deca prigrle, da im se ponude sadržaji od strane kulturnih ustanova, sportskih društava, raznih udruženja, da se svi pokrenu, da budemo solidarni, da nekako povratimo zajednicu. Razgovarali smo o mnogo tema a da nijedna nije otvorena. Pričali smo da sva pažnja, briga i akcije budu usmerene na svu našu decu u narednom periodu, jer su sva deca na neki način stradala, i da od naredne školske godine mora da se krene sa radom na totalnoj reformi sistema obrazovanja. Jer je obrazovanje osnova svega. Jedino što je urađeno je što je prekinuta školska godina, i to ne samo nastavna (što nismo ni tražili), i to pojedini spočitavaju. U međuvremenu su se porodice ubijenih povezale, prigrlile, napravili smo jednu našu malu zajednicu, sada smo mi kao jedna porodica. Povezali su nas tragedija i neprebol koji nosimo svi, razumemo jedni druge. Na isti način doživljavamo porodice iz Malog Orašja i Dubone. Često pričamo da bi trebalo prvo sve ljude da pitaju: ‘Da li vi znate šta se desilo 3. i 4. maja?’ Odgovor na to pitanje i dalje niko nema”, kaže Milanka Negić.

Kada priča o odgovornosti, ne priča o krivičnoj i materijalnoj odgovornosti – za to se vode postupci. Priča o drugoj odgovornosti, o onome kako smo mi to dozvolili kao društvo da dođemo do ove tačke. Kod nas je na neki način svaki pojedinac zakazao. To je suštinsko pitanje koje bi trebalo svako sebi da postavi i da se svako od nas priseti da je deo jedne zajednice i da sve ovo utiče na sve nas.

“Jer činjenica je da se ovo desilo u jednoj školi, i da je moglo da se desi u bilo kojoj školi, može da se desi u bilo kojoj školi. Iako me užasavaju reči ‘desilo se’… Isto kao što je zločin u Duboni i na Ravnom Gaju mogao biti izvršen u bilo kojoj zajednici, i može biti izvršen u bilo kojoj zajednici, jer institucije ne funkcionišu. To je toliko zastrašujuće da sam šokirana apatičnošću ovog društva. Čini mi se, kad bi se bar svako od nas zapitao šta se ovo dogodilo, kako je to moglo da se dogodi, negde bismo se pomerili. Jer, čim počnete da razmišljate, onda analizirate i šta radite, gde grešite, šta možete bolje, i to vas nekako natera da napravite iskorak iz sopstvene zone komfora, promenite nešto, borite se za dobrobit cele zajednice. Jer, nakon majskih tragedija, jasno je da više ne možemo da opstanemo u našim malim krugovima, mehurima, koje smo godinama i decenijama gradili kako bismo opstali. Ja evidentno nisam uspela. Jesu neke uobičajene psihološke reakcije kada se nešto toliko strašno desi, da hoćeš da se izmestiš, da se ponašaš kao da se to nije desilo, da potiskuješ – i to je sve u redu. Ali pre ili kasnije taj iskorak mora da se desi”, naglašava ona.

Povodom obeležavanja godišnjice ubistava u OŠ “Vladislav Ribnikar” 3. maja, kada su na pitanje multidisciplinarnog tima porodice ubijenih razmišljale koje reči ih asociraju, koja reč bi bila vodilja tog dana, uglavnom su se svi složili da je ta reč “buđenje”. Jer se ovo društvo nije probudilo. Nju je sama reč “buđenje” dalje asocirala na “iskorak”.

“Jer umesto da se pristupilo analizi, održavanju emisija, skupova, tribina, okruglih stolova, koji bi se bavili svim ovim temama, u medijima je prikazan samo rijaliti šou u vezi sa zbivanjima u samoj školi, borba i podele roditelja. Dalje nijedan medij nije otišao, nije ni zagrebao. Sada je na delu nešto što doživljavam kao utrkivanje medija ko će da nas dovuče u svoj program zbog godišnjice, i to sa tobože razlogom ‘da se deca i Dragan ne zaborave'”, priča Milanka Negić.

“Znate, meni je to degutantno. Kako mogu to da kažu?! Prvo, mi njih nikada nećemo zaboraviti i to nama niko neće oduzeti. A društvo ako treba da ih zaboravi – nek ih zaboravi. Nije moje sad da se ja nešto borim niti ja lično imam potrebu da iko pamti moje dete. Drugo, ako mislite da ne treba da se zaborave, a sad ste se tek setili kad je godišnjica, gde ste bili prethodnih 12 meseci? Niko nije ništa pokrenuo od tih televizija, niti osmislio ili realizovao neku suvislu ideju, niti se majske tragedije nešto spominju u medijima, svih boja, osim kad je bilo šest meseci ili neka mesečnica: ‘toliko i toliko je prošlo od nezapamćenih tragedija u Ribnikaru, Malom Orašju i Duboni koje su uzdrmale i potresle celo društvo… ‘. Par reči eventualno o memorijalnom centru i to je to. Ako mislite da je nezaborav ta konstatacija, to nije dovoljno. Nijedna od tih televizija ili medija nije uzela da se bavi time šta se desilo 3. i 4. maja, da naprave emisije, okrugle stolove… Ili neki serijal o našoj deci i Draganu, da se o njima priča u kontinuitetu, da njihovom nevinošću, plemenitošću i dobrotom oplemene ovo društvo, da deci i mladima pruže priliku da se upoznaju sa svojim stradalim drugarima, da razvijaju empatiju kod njih, da se povežu sa njima. I našim čika Draganom. Osim Verana Matića, koji je uz nas gotovo od početka, i radi to na najispravniji način i poručuje nam da je ipak moguće da se novinar kontinuirano bavi stradalima u majskim tragedijama a da pritom još i sledi profesionalne i etičke principe sadržane u Kodeksu novinara Srbije. A to je na prvom mestu trebalo RTS, kao javni servis, da radi. To što će RTS ili bilo koja druga televizija da napravi jednu emisiju posle 12 meseci i da je emituje za godišnjicu, i to ovu prvu, a pitanje je da li će biti toliko interesovanje već za sledeću, sa porukom ’eto da se ne zaboravi’ – e pa tako će se sigurno zaboraviti.”

Jedino značajno što se desilo i neki iskorak je, po mišljenju Milanke Negić, što su roditelji ubijene dece uspeli da formiraju Multidisciplinarni tim koji će sprovesti opsežne konsultacije i pripremiti preporuke i predloge konkretnih mera radi uspostavljanja Memorijalnog centra, njegovog programskog rada, formulisanja uslova međunarodnog idejnog arhitektonskog konkursa i izbor najboljeg rešenja za taj centar. Vlada Srbije donela je na zahtev porodica Odluku o obrazovanju Radne grupe za Memorijalni centar u znak sećanja na žrtve masovnog ubistva 3. maja prošle godine, kao i da deo škole u kojoj se desila tragedija neće biti korišćen za nastavu, o čemu je stigla odluka vlade.

Tim su tražili roditelji i formiran je u saglasnosti sa njima a potraga za članovima tima trajala je oko četiri meseca. Memorijalni centar ne treba da bude neko tmurno mesto koje će ljudi da obiđu jednom godišnje. Najviše bi voleli, priča Milanka Negić, da mesto Memorijalnog centra bude “pupoljak” koji bi iznedrio razne ideje, odakle bi ponikli različiti projekti, odakle bi sve krenulo da se razvija nabolje i odatle preliva na celu zemlju.

“Nije da nije postojala volja države da se ranije oformi tim, već jednostavno mi nismo hteli da dozvolimo da bez nas i naše procene budu odabrani članovi tima. Dakle, mi roditelji smo tražili da predložimo ko će biti u timu, i nismo mogli brže, zato je toliko potrajalo. Vladi smo poslali spisak od četrdesetak stručnjaka, zamislili smo to kao šire i uže veće članova multidisciplinarnog tima, i razgovarali smo sa raznim stručnjacima i domaćim i međunarodnim, prvenstveno domaćim jer smatramo da samo oni zbog poznavanja prilika u našem društvu, potreba društva, istorije, mentaliteta, kulture…, mogu obaviti ovaj zadatak kako treba, a međunarodnim najviše zbog iskustava i smernica koje sigurno mnogo mogu pomoći domaćim stručnjacima. Iz iskustva u našoj državi smo znali da ljudi za koje se kaže da su stručnjaci ispadne da i nisu baš takvi stručnjaci, da su potezi i odluke tih ljudi znale da budu vrlo diskutabilne, a oni završavali u foteljama. Zbog nepoverenja u izbor koji se vrši na nivou države mi smo tražili da učestvujemo u izboru tima. Važno nam je da su stručnjaci u tom timu na prvom mestu dobri ljudi jer nije dovoljno samo biti stručan već da budu dovoljno senzibilisani, da imaju volje, snage i potrebu da se ovim bave. I mislim da smo uspeli da dođemo do takvih ljudi, zato mislim da je to najveći uspeh u proteklih godinu dana. Tim koji smo odabrali apsolutno uživa naše poverenje i verujemo u njihovu ljudskost, snagu i autoritet, kao i da će ovaj zadatak obaviti na najbolji mogući način.”

Tim treba da uradi opsežne konsultacije na svim nivoima, najpre sa porodicama žrtava, ranjenima, preživelima, sa užom zajednicom, na nivou škole, opštine, grada, države, i ispita javno mnjenje, kako bi došao do rešenja.

Osnovna škola Ribnikara u danima posle tragedijeMilos Miskov / AFP / Profimedia

“Jednoglasno su se sve porodice dogovorile da mi izaberemo tim koji će da obavi taj zadatak. Na prvom mestu da li ovom društvu treba Memorijalni centar, gde će da bude, kakav treba da ima sadržaj, te da sastavi projektni zadatak za konkurs za idejno rešenje. I to jeste proces koji će da traje, sva iskustva iz sveta su takva da taj proces dugo traje. Sada se taj tim bavi obeležavanjem komemorativnog dana 3. maja za koji nam je važno da prođe dostojanstveno.”

Govorilo se i odgovornosti škole i institucija i ko je zakazao. I o odgovornosti roditelja. Emina mama, Nina Kobiljski, na suđenju je rekla: “Nisu oni bili na pogrešnom mestu u pogrešno vreme; oni su bili na pravom mestu i u pravo vreme, u školi!”, prenosi nam Milanka Negić.

Roditelji počinilaca zločina su svakako najodgovorniji i apsolutno je neophodan ozbiljan pristup da se razotkrije i objasni šta se tu desilo, i društvu daju odgovori, kaže Milanka Negić. Ne samo sa stanovišta i koliko je potrebno za svrhe sudskih postupaka, u kojima ni porodice ubijenih ne dobijaju odgovore na svoja pitanja. Da se utvrdi i gde su institucije zakazale, šta moramo kao društvo da zahtevamo od škole kao institucije, od države, kako menjati obrazovni sistem, da li je postojao način da se na nekom nivou ovo spreči, i pored rđavog vaspitanja i/ili zanemarivanja od strane roditelja, kako naterati institucije da rade svoj posao.

“Naše škole stvarno ne primećuju takve probleme, i to jeste veliki propust u sistemu, mora da se napravi mehanizam da škole to prepoznaju. Na stranu roditelji počinioca zločina, koji su po mom mišljenju najodgovorniji za zločin u ’Ribnikaru’, ali uopšteno gledajući nemaju ni svi roditelji isti kapacitet ni mogućnosti, živimo u Srbiji koja je siromašna i neki rade po 12 sati da bi jedva spojili kraj sa krajem, možda i pružaju deci sve što mogu, ali to nije dovoljno, pa ta deca krenu u školu. Znači da škola mora da bude korektiv, jer u tom uzrastu od sedme do petnaeste godine još može mnogo toga da se uradi, tvrde psihijatri i psiholozi sa kojima sam razgovarala, pa je obaveza države da takvo školstvo uspostavi, s obzirom na to da je naša ustavna obaveza da decu pošaljemo u školu, a mi tamo ne možemo da uđemo i da ih štitimo. Škole moraju da se bave decom. A tako nije sad već kad razmislim od kad znam za sebe. Nije bilo ni kad sam ja išla u školu, nije ni sad. I sada kad vratim film, razmišljam kako svaki dan ispraćaš dete u školu i kažeš mu da se lepo provede, da bude dobro i ohrabriš kako mu je super tamo u školi a ti znaš da nije, dete oseća da nije, i mi smo to prihvatili i svaki dan se tako ponašamo. Nismo iskreni i varamo našu decu, tako živimo i oni tako žive i odrastaju.”

I zato se  vraćamo na priču o Sofijinim o zelenim pramenovima koju je Milanka Negić ispričala u Nedeljniku:

Sofija je je bila malo drugačija – pa je jednog dana izvukla sedam zelenih pramenova iz kose. I njena mama je devedesetih bila „padavičarka”, pa je i Sofija morala da ima jasna obeležja. I možda i ovaj detalj govori o tome koliko oni kojima je to zadatak nisu razumeli decu. Pedagoškinja u školi je rekla Sofiji da ne sme da ima takvu frizuru.

“Isprva sam smirila Sofiju, rekla sam joj da onaj ko uradi nešto upadljivo treba da bude spreman na komentare. Ali pedagoškinja je bila uporna, i rekla je Sofiji da ima sedam dana da skine pramenove. Sofija joj na to kaže ‘Pa pricala sam s mamom’, a ova njoj ‘Nisam ti rekla da ideš kod mame, nego kod frizera’. Tako mi je Sofija ispričala, meni je tad pala klapna. To je trajalo mesec dana. Sofijin najbolji drug, koji je živahno i nestašno dete, koji ne može da ćuti, on je non-stop kod pedagoga. Eto to sistem primećuje, sve one koji štrče. A deca nemaju kome da se obrate.”