„Dijego,
Volim te više nego sebe, i iako mislim da ti mene ne voliš na isti način, svejedno me voliš. Čak i ako nije tako, ja se uvek nadam da ćeš me voleti, i ja sam zadovoljna time. Voli me malo. Ja tebe obožavam.
Frida”
*Iz Dnevnika Fride Kalo (1944–1945)
Suncem okupano podne 17. septembra 1925. godine izgledalo je kao da se Meksiko oslikavao u bojama koje je samo Frida Kalo mogla da stvori. Uprkos fragilnoj pojavi, njena duša je bila odlučna i neuhvatljiva, baš kao što su to bili i njeni najpoznatiji portreti.
Na putu prema kući iz škole, dok su se kroz gradsku gužvu provlačili u autobusu, osamnaestogodišnja Frida i njen tadašnji dečko Alehandro Gomez Arijas, delili su tišinu koja je bila prožeta mirisom nadolazeće nesreće. Frida, mršava devojka, izgubljena u svetu boja koje nosi na svom slikarskom platnu, među ljudima koji su se gurali u autobusu, ugledala je molera. Njene oči su zasijale kada je primetila da on nosi komadiće zlata u fišeku. Približila se, a potom ga znatiželjno pitala: “Da li je to pravo zlato?”
Moler je zatražio njen dlan, i dok su im se prsti nežno dodirnuli, izlio je komadiće zlata u njega. Ali sudbina se nasmejala ironiji tog trenutka, jer, dok je Frida dodirivala prve čestice zlata, autobus u kome su se nalazili udario je u drugi, bacajući osamnaestogodišnju devojku na pod. Nekoliko sekundi nakon toga, Frida je nepomično ležala na podu autobusa, posuta zlatnim prahom.
To je bio trenutak koji je presekao nit vremena, pretvarajući svet oko nje u kolaž svetlosti i tame, bola i lepote. Ova nesreća nije bila samo prekretnica u njenom životu, već je postala simbol njene snage, izdržljivosti i njene neprolazne umetničke vizije, koja će je katapultirati u večnost kao jednu od najuticajnijih slikarki svih vremena.
Nedaleko od mesta nesreće, u isto to vreme, stvarao je i Dijego Rivera, čovek koji će Fridin život zauvek oslikati ljubavlju, strahom i duševnom patnjom.
Dve godine pre nesreće, Frida je imala priliku da upozna umetnika koji će oblikovati ne samo njen život već i njenu sudbinu. Snažna i neustrašiva, ona je tada sebi postavila cilj – kad-tad će postati njegova žena. Dok su se boje i teme murala Dijega Rivere razvijale – njena ljubav prema njemu je rasla.
U vreme dok je Rivera stvarao svoje murale inspirisan meksičkom kulturom i tradicijom, Frida je sanjala o budućnosti pored njega, o životu ispunjenom bojama i ljubavlju, iako je bio dvadeset godina stariji od nje.
U to vreme, Dijego je bio u braku sa svojim modelom Gvadalupe Marin, sa kojom je dobio dve ćerke, stariju Gvadalupe 1924. godine i mlađu Rut 1927. godine.
Kako su se njegovi murali širili Meksikom kao simboli revolucije i nacionalnog ponosa, tako je i Fridina vera u njega postajala sve jača. Inspirisan motivima revolucije, španskih osvajanja i svakodnevnog života, Rivera je svojim muralima promovisao kulturološki nacionalizam i rodoljublje, stičući sve veći ugled i slavu u Meksiku, upravo dok se Frida, poput sene koja prati sunce, pripremala da uđe u njegov život zauvek.
U saobraćajnoj nesreći, mlada devojka koja je zbog dečje paralize imala jednu nogu mnogo tanju od druge, što ju je činilo invalidom od malih nogu – zadobila je teške povrede kičme i karlične kosti. Doktori su polagali veoma male nade u Fridin oporavak, a u početku nisu verovali ni da će preživeti.
Firda Kalo, fotografija koju je uslikao njen otac 1932. godinePictures From History / akg-images / Profimedia
Poštovani, da biste pročitali 3 besplatna teksta potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
