Čovjek iz pijeska

Pre nekoliko dana moj sin, koji još nema šest godina, od mog druga je dobio Tolkinovog Hobita, divno ilustrovanog. Moj drug je sasvim sigurno znao šta mu i zašto donosi, iako mora da prođe još malo vremena kako bi dete shvatilo sve slojeve te knjige, i možda postalo i ljubitelj.

Tako je, kad je bio beba, od naše prijateljice dobio božanstvenu knjigu Zamisli, po Lenonovoj pesmi, i nije važno što tad, a možda čak ni sad ne može da shvati u potpunosti kontekst, namere i motivaciju autora, iako već zna da čita i često postavlja pitanja o ratovima o kojima se piše na kajronima televizija, mislim da je ovo bio podesan poklon. Prvo, zato što je čarobno ilustrovana: ptice, boje, oblici, pa je dete moglo da uživa i samo u tom sloju, a drugo što je to jedan svevremeni poklon, koji zauvek može da mu stoji na polici, i da ne zastari.

Ako je nešto lepo, onda može i da sačeka sa upotrebom u svoj svojoj punoći, i možda je to i bolji poklon od nekog omašenog u svemu osim u tajmingu. Možda nisam preterano praktična, ali držim da je bolje roditeljima prepustiti da kupuju ono korisno, ali prolazno, a da prijatelji treba da kupuju ono što će da traje, ili ono što će da oduševi dete.

Kao što moji prijatelji mom sinu kupuju knjige, i to one važne, lepe, dobro opremljene, kapitalne, tako je i meni za šesti rođendan tatin drug iz firme kupio komplet knjiga iz edicije Ljiljan. To su bili klasici prilagođeni deci, pa su u jednoj knjizi bile Šekspirove drame, u drugoj Tolstoj, u trećoj andaluzijske priče Irvinga Vašingtona, pa Dikens, bilo je tu i fantastičnih priča. Ilustracije Marije Paskual su bile posebno maštovite, pa sam junake, a posebno junakinje zamišljala upravo onako kako ih je nacrtala.