Desi se da izgubimo nekoga važnog. Tada se pitamo zašto nismo provodili više vremena sa tom osobom, zašto smo se toliko bavili poslom, stvarima koje su suštinski neuporedivo manje bitne (da ne kažem nebitne). Deca odrastu, više nisu bebe, više neće da se igraju sa nama, sada im je zanimljivije društvo, izlasci… Opet se pitamo zašto nismo više vremena provodili sa njima. Dobijemo infarkt. Odjednom nam je kristalno jasno da je zdravlje važnije od još jedne porcije škembića, ili cigara, da je mnogo važnije da se svaki dan barem pola sata prošetamo umesto da se odmaramo ispred TV-a. Dobijemo malignu bolest, odjednom svakodnevne stvari oko kojih smo se nervirali više nisu uopšte bitne. Mogao bih da nastavim ovu crnu listu verovatno u beskonačnost, ali mislim da je ovo sasvim dovoljno da svi u sebi pronađemo neko iskustvo ovog tipa, tj. dokaz za činjenicu da se svi mi mnogo više fokusiramo na stvari koje su nam mnogo manje značajne, od onih koje su suštinske!
Sve ovo pišem potaknut nekim manje ili više ličnim pričama, ali u suštini navedeno oslikava jednu profesionalnu preokupaciju koju već godinama imam. A to je pitanje šta je u našem ponašanju svesno, a šta nesvesno i možda još važnije, šta je pod uticajem našeg voljnog izbora, a šta nije iako deluje da jeste. To je tema koja je relevantna u čovekovom bavljenju sobom milenijumima unazad. Svaka epoha daje svoje odgovore, od antičkih filozofa, preko crkve, potom renesanse i konačno psihologije (od kraja 19. veka) i neuronauka.
Poštovani, da biste pročitali 3 besplatna teksta potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
