Prigrliti svoju unutrašnju babu ili zašto izlazim manje

Znaš ono kad si u klubu i hoćeš već da kreneš kući, kasno je, ili pak veoma rano ujutru, ali tvoj prijatelj sa kojim nameravaš da se vratiš hoće da ostane još malo zbog nekih prijatelja koje je sreo ili osobe koja mu se sviđa, i ti dreždiš nemoćan da bilo šta učiniš, možda da odeš sam, ali sad će valjda i on da se smiluje, a opet ne znaš šta ćeš sa sobom i naručuješ još jedno piće, koje ti ne treba, niti ti se pije, već si popio podosta. E, da sam skupljala pare kojim sam plaćala sva ta nepotrebna pića u šest ujutru, ja bih mogla da kupim vilu, i to ne bilo kakvu, nego jednu od onih mediteranskih rustičnih ili planinsku, u kojoj je slavni arhitekta kombinovao stenčugu lokalne planine i staklo, i naravno – solarne panele.

Da li se i vi setite nekad tih beskrajno dugih izlazaka i stresete se, jer nikako to ne biste mogli i želeli ponovo. Nekoliko sati u klubu, pre toga skupljanje kod nekog, pa spremanje i pijenje, pa odlazak tamo negde, kola i taksiji, često preko mosta, pa redovi za garderobu, za piće, pa isto i za toalet, pa posle bauljanje kući, pljeskavice i bureci, ili nedajbože after, sve uz komunikaciju sa mnogo ljudi, malo igranja, verovatnu glavobolju sutra, nadimljene stvari, probijene bubne opne. Zvučim kao baba, i to pre navršene četrdesete, znam, ali imam da izjavim – bilo je dobro, ali mi je drago što je gotovo, što ne moram nazad u klub (gotovo) više nikad. Baš sam se iznenadila pre dve-tri godine ovakvim svojim emocijama spram meni nekad omiljene aktivnosti, a onda mi je muž rekao – da li si svesna da mi izlazimo od svoje sedamnaeste do trideset sedme ovim tempom, dakle punih dvadeset godina. Pa vala, dosta je i od nas.

A nismo mogli da pretpostavimo da će biti tako. Ja sam jednom izjavila da ću izlaziti zauvek, što nije daleko od istine. Nameravam da idem na izložbe, filmove, pozorište i večere do smrti, to je sigurno. Ali baš se živo sećam da sam se podsmevala onima koji su, u tom trenutku po mom mišljenju – odustali od života, i posećuju se i jedni kod drugih ušuškani jedu rozbife i piju fina vina. I sede i razgovaraju, kakav promašaj. Sada, sada bih samo tako i živela, to mi je jedan od omiljenih izlazaka – vidiš se dva-tri sata sa prijateljima, nešto pijete i jedete, a onda svako ode svojoj kući. Idealno!