Prošlog vikenda sam bila u jednom zanimljivom koktel baru u kome se piće ne bira sa liste nego se barmenu kažu preferirani ukusi i on napravi nešto da se u to uklopi. Zvuči kao zabavan koncept, ali kad sam otpila gutljaj prvog pića, po mojoj meri napravljenog, i kad sam rekla: „U redu je ovo“, barmen mi je oteo čašu i rekao: „A ne, ne može da bude u redu, mora da bude savršeno!“ Napravio je novi koktel, ali bio je previše gorak. Kad sam shvatila da mi ni treći nije savršen, prestalo je da bude zabavno i počela je lagana agonija. Kako da mu kažem da mi se i ovaj ne sviđa i da li da mu uopšte kažem? Vidim da se baš trudi, a meni nije toliko bitno. Da li da priznam da ne znam šta je za mene savršeni koktel, jer ih inače ne pijem? Zašto ne znam šta želim od koktela i kako je moguće da sam došla do ovih godina, a da to ne znam?!
Sve su to misli koje su mi proletele kroz glavu pre nego što sam shvatila da se zapravo nalazim u veoma smešnoj situaciji. Uspela sam i u koktel baru, gde sam došla da se opustim, da se osećam kao da sam na testu. Ipak, ako se stavi u kontekst svih ostalih izbora u životu i problema koji oni mogu da izazovu, priča baš i nije toliko smešna. Naprotiv.
Poštovani, da biste pročitali 3 besplatna teksta potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
