Postoje dva albuma Električnog orgazma koji imaju „obične“ fotografije na omotu. Onaj sa „Igra rokenrol cela Jugoslavija“ („Letim, sanjam, dišem“) i onaj drugi koji zvuči najmanje kao Električni orgazam („Kako bubanj kaže“). Svi ostali omoti regularnih albuma benda su stilizovani.
Najikoničkiji je onaj Radovana Hiršla za „Distorziju“ koji izgleda kao da ga je pravio nehotice trezan Robert Kramb. A ako hoćete da napravite ikonički album, onda prethodni treba da podbaci na nivou prokislog vojničkog pasulja na kraju dana.
Prošli se zvao „Kako bubanj kaže“ (1984), bio je tranzicioni, i proizašao je iz veličanstvenog psihodeličnog košmara „Le Chansons Populaires“ (1983) u kome je bend pretendovao da zadrži intrigantni imidž hipi postpankera. Međutim, ovaj najnekomunikativniji album benda jedini zvuči „moderno“ u odnosu na epohu. Malo Talking Heads, malo Style Council, Echo and the Bunnymen. Neadekvatno dugačke pesme bez narativne jasnoće, verovatno dubiozan stav da „ionako niko neće ukapirati šta se zaista događa“.
Štaviše, možda postoji neka perverzna veza sa albumom „Čokolada“ Idola. Čak je i modus operandi sličan, A1 je hit, a posle sledi skup pesama gde je slušalac uveren da greši u mentalnoj proceni materijala.
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
