„Tata, znaš li da Parižani ima da zapale grad ako Mbape osvoji zlatnu loptu?“
„Da li si znao, tata, da je Kilijan rekao da će posvetiti Zlatnu loptu Africi kada je osvoji?“
„Prosto nema ko drugi da osvoji zlatnu loptu – Jamal se nije pokazao, Kejn igra u burger ligi, nije to to, mora Kilijan.“
Ovo su neki od razgovora koje u poslednje vrijeme moj sin započinje sa mnom. U tim je godinama, sport je omiljena, glavna tema. Kroz nju može da iskaže svoju pasiju, informisanost, da osjeti da je „na istoj ravni“ sa starijima. A mi stariji, očekivano, prihvatamo taj razgovor jer nam on predstavlja vječitu priliku. Priliku da iz priče o fudbalu, košarci, čemu god, preskočimo u diskusije i pouke o domaćim zadacima, novim predmetima, životu uopšte.
Ipak, fasciniranost Zlatnom loptom je nešto što mi je sasvim neobično, nešto na šta nikako ne mogu da se naviknem. Izbor koji se održava krajem oktobra je, od samo još jedne sportske vijesti s kraja novina, postao svojevrsni fudbalski Oskar, sve sa crvenim tepihom, zvanicama iz visokog društva i gala prijemom. I kao takav, radi se o događaju koji je neprijatelj svega onoga što je pozitivno u sportu.
Ako vam ovo zvuči kao početak laprdanja jednog starog gunđala, ne mogu vam pomoći – na ovu temu, biću upravo to, biću i Statler i Valdorf i svaki čangrizavi kritičar sa balkona.
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
