Oktobar je takav mesec, stvari se zahuktavaju

Oktobar je oduvek bio mesec u kome se stvari zahuktavaju. Prošlo je leto, krenulo je sa školom, tu je ispitni rok…

Sva depresija, melanholija, anksioznost strpani su za kraj avgusta i početak septembra. A onda, oktobar, počeli smo da dolazimo sebi. Tu smo. Okej smo. I to najviše zahvaljujući kulturi, događajima iz kulture… Okej kupili smo knjigu za decu, a sad nešto i za nas. Oktobar je Sajam knjiga, i istovremeno džez festival. Ali…

Ko zna kakav će biti zapravo, da li će uopšte biti to što se zove Sajam knjiga ove godine. Onlajn sajam je počeo, kupujete knjige po tim i tim cenama, ali… Zafali ta kafa na live sajmu.

Ipak, ne zafali knjiga u epicentru društvene pažnje što je dokazala akcija Velikih priča 100 najboljih romana. Po nekim književnim ekspertima bio je to kulturni događaj poslednjih nekoliko godina, da budem skroman i „umanjim“ vremenski tu rečenicu pošto su rekli čak dve decenije.

Ali nesumnjivo je ova akcija toliko pokrenula ljude i pokazala da knjige zaista mogu biti atraktivnija tema od mnogih stvari koje nam se serviraju u prajm tajmu svakojake pažnje.

Ove nedelje zaključili smo prvi deo i pokazali mnogo toga, a sledi vreme za glasove čitalaca. Ono što se izbegava označiti rečju „region“ ipak u izboru najboljih romana stoji. Jer ceo prostor post YU je učestvovao u izboru najboljeg romana na „našem“ jeziku što čitalački, što ekspertski dajući svoju listu.

Knjige, tačnije književnici ostaju u udarnom sadržaju portala Velike priče. Svoje antologijsko dopisivanje nastavili su režiseri ali i pisci Goran Marković i Rajko Grlić. A sa njima junaci ovog izbora kako kao glasači, tako i kao heroji ove liste: Svetislav Basara i Miljenko Jergović

Inače, ovaj izbor vratio nas je i Đorđu Leboviću, njegovom životu i romanu „Semper idem“, najbolje plasiranom romanu iz 21. veka na našoj listi.

Detektivski žanr je jedan od omiljenih književnih pravaca, a jedan književnik i režiser bavio se pravom potragom za nestalom osobom – kako se završila velika potraga Gorana Markovića za Evženijom možete pronaći u tekstu ovog autora.

A iz bioskopa stiže i priča o Lordanu Zafranoviću i njegovoj „Djeci Kozare“, uz ocenu Slobodana Vujanovića: Ovako se pravi veliki istorijski film.

Filmovi često nisu samo za bioskope (ili neke ekrane), nego i za nešto drugo – namerno ili nenamerno. Ovaj konkretno je takav da će ga retko ko odgledati potpuno neopterećen, a biće mnogo onih koji i bez gledanja o njemu nešto misle. Kako se Zafranović našao u svojevrsnom devetom krugu pakla, piše Dragan Markovina.

Umetnost se napada, umetnost se brani, a u njenu odbranu od veštačke inteligencije uključio se i papa – o tome zašto Katolička crkva upozorava na njenu neograničenu upotrebu piše Stefan Đukić u tekstu „Posljednji krstaški rat“.

Oktobar je, izgleda, i mesec odlazaka – otišao je Goran Bare, a o „princu tame“ pisao je Juraj Vrdoljak.

Oktobar je i mesec u kome se priča o zdravlju, bolestima, prevenciji. Antivaksera je oduvek bilo pa i u doba kneza Miloša što možete videti u tekstu „Kako se knez Miloš obračunavao sa antivakserima“.

Ovaj mesec je i za već zahuktalu fubalsku sezonu. Engleska je pre negde godinu dana dala mislim pet golova fudbalskoj reprezentaciji Srbije, a ove jeseni je još gore prošla Hrvatska čiji je selektor bio trener u Premijer ligi a o tome u tekstu „Ona Hrvatska s kojom će Slaven patiti“.

A oktobar je i vreme da se kiseli kupus, pa nas Marko Prelević podseća (ne samo zato) zašto se dobar kamen za kupus čuva i prenosi s generacije na generaciju.

Oktobar je i mesec svakakvih izbora i rezultata.