Večito prijateljstvo Đorđa Lebovića i Borislava Pekića

Za 76 godina bio je logoraš u Aušvicu, prvi predsednik Udruženja dramskih pisaca Srbije, jedan od osnivača Beogradskog kruga, direktor Drame Beogradskog dramskog pozorišta, scenarista filmova „Valter brani Sarajevo“, „Partizanska eskadrila“, „Most“, novinar, humorista, kustos Muzeja pozorišne umetnosti, pisac čije su drame izvođene na desetak jezika na raznim svetskim pozornicama, otac dve kćerke iz tri braka…

Ali njegov roman “Semper idem”, posthumno objavljen, tek u 21. stoleću postaće čitan, popularan i iznad svega voljen, jednako kod kritike i kod publike. Ovo potonje se dokazuje tiražima. Ovo prvo, između ostalog, i sedmim mesto na listi “100 najboljih romana” Velikih priča. (Da li se slažete sa njima?)

Tekst o Leboviću, mnogo pre svih priznanja i rasprodatih tiraža, za Nedeljnik je napisao sjajni novinar Aleksandar Đuričić. Ovo je drugi deo tog zapisa. Prvi pročitajte ovde.

***

Na dan smrti Borislava Pekića sanjao je da ga je posetio i čim se probudio, to je ispričao Zlati. Iste večeri Pekićeva kći je javila nemilu vest.

„Rastanak kao kraj svake ljubavi i svakog prijateljstva. Gubitak kao smisao postojanja. Nestajanje kao krov života“, zabeležio je Đorđe u svojoj dnevničkoj svesci na dan smrti jednog od najbližih prijatelja, Borislava Pekića, te 1992. godine.

Pekić i Lebović su provodili mnoge zajedničke dane u dobrovoljnim egzilima iz naporne, ponekad i nakazne svakodnevice, u Herceg Novom i Dubrovniku, na Kosmaju i Zlatiboru, u Sarajevu, Podgori i Rovinju. Jednom su sedeli u Gradskoj kafani u Dubrovniku. Đorđe je rekao: „Vreme lepo, nebo vedro. Pred nama plava pučina morska obasjana suncem.“ Bora je bio alergičan na ove trivijalne opise koje su, inače, obojica koristili kao indikacije u filmskim scenarijima. Đorđe ih je povremeno ubacivao u njihov razgovor, samo da bi ga malo pecnuo. Kada bi prekardašio, Pekić bi reagovao: „Prekini, inače ću početi da govorim u desetercima.“

Osim pozorišnih i radio drama, Đorđe je pisao tekstualne predloške za stripove, a radio je i kao scenarista na nekim od najgledanijih domaćih filmova. Krajem 1968. godine scenario za „Most“ bio je završen – osim jedne scene. Ispostaviće se najvažnije. Đorđe nije uspeo da sruši most. Glavni zaplet bio je veoma jednostavan: partizani moraju da dignu most u vazduh, a Nemci moraju da ga sačuvaju.

Reditelj Hajrudin Šiba Krvavac zahtevao je što presudniji motiv: „Od te akcije treba da zavisi ishod Drugog svetskog rata“, pokušavao je da natera scenaristu da pronađe što spektakularnije rešenje. Lebović je našao dovoljno jake i opravdane motive za rušenje mosta, koji se nisu upadljivo kosili sa autentičnim događajima iz prošlosti, ispleo je priču sa dosta zapleta i obrta, izdiferencirao likove, koliko je to u akcionom filmu dozvoljeno – ali most nije uspeo da sruši.