Dokle ćeš više, Premijer ligo, trpeti ovakve sudije?

Otkad sam kao klinac igrao fudbal u parkiću, vrlo često se događalo da na gol ide onaj koji najmanje ume s loptom u nogama. Kada deca organizovano treniraju i dođu do velikog terena i pozicija, decenijama se dešavalo da najmanje talentovanog gurnu na beka, o čemu svako malo preterano samokritično priča najpoznatiji televizijski bek Gary Neville.

Sa modernizacijom fudbala i jedna i druga priča počele su da se menjaju – sve je više dečaka (iako u ligama do 8, 9 i 10 godina redovno igraju sa devojčicama, uzorak mi je nedovoljan da bih izvlačio trendove) koji od najmlađih nogu biraju da idu na gol, kao što se uloga beka do te mere promenila, da su pre dve-tri godine bukvalno smatrani najkompleksnijom pozicijom.

Jedna stvar se, međutim, ne menja, svakako ne nabolje. Sve je manje onih koji žele u sudije, i sve je niži standard suđenja na bilo kom nivou. Okolnosti im ne idu na ruku – pre 30, 50 ili 100 godina njihov autoritet bio je mnogo stabilniji, a njihove greške su mogle da ostanu neprimećene. Sada su kamere prisutne svuda, čak i na pionirskim terenima, a u ozbiljnom fudbalu ih ima toliko da ništa ne promiče pažnji. Takođe, društvene mreže su bolje tlo za širenje požara od onog na kojem raste alepski bor, i svaka kontroverza, u Premier ligi, Estoniji ili Malaviju, očas posla eksplodira.

Ipak, moramo biti pošteni i konstatovati da je ljudski faktor koji se hvata pištaljke u gorem stanju nego ikada, da čak i na najvišoj sceni mesto dobijaju ljudi vrlo upitnog integriteta, nesposobni da se izbore sa svojim strastima i strahovima, a vrlo spremni da postupe po dogovoru ili nagovoru i popuste pod pritiskom.

Na ovom mestu moram da dodam nekoliko ličnih reči: ideja da se ova tema radi sada došla je od urednika, i ovonedeljni termin ugovoren je još pre dve nedelje, šest dana pre nego što je Manchester Derby standarde suđenja i izveštavanja o njemu spustio na dno Marijanske brazde.