Kako su studenti ukrali igru naprednjacima

Godina je 1998. godina, naša košarkaška reprezentacija otišla je na Svetsko prvenstvo, maltene bez cele prve petorke iz „zlatne generacije“, sa malim očekivanjima. I osvojili su zlato. Popela se, kako to vole da kažu, na „krov sveta“, između ostalog jer su dvojica mladih igrača, tadašnjih klinaca, preuzeli stvar u svoje ruke – Dejan Bodiroga i Željko Rebrača.

Nepunih trideset godina kasnije, jedan je na studentskoj listi, drugi je na naprednjačkoj listi koja nosi ime Aleksandra Vučića. Na stranu sad košarkaška zaostavština, to što je jedan ušao u navijačku pesmu, a drugi nije, na stranu imidž i kredibilitet (iako, naravno, nije nevažno), na stranu i motivacija za ovakav angažman (to baš nije nevažno), tek mogla bi ova slika da posluži kao ilustracija duboke podeljenosti Srbije, koja će se tek ukazati tokom predstojeće kampanje sa kulminacijom 25. oktobra kada se budu održali parlamentarni izbori.

Kampanja je zvanično počela i konačno je otkriven sastav Studentske liste, a i naprednjaci su predstavili svoju listu – ovog puta ne idu na izbore kao koalicija, iako na listi ima članova drugih stranaka, na primer Srpske radikalne stranke. Već letimičnim pogledom na liste koje su nam ponuđene vidi se jedan blagi apsurd: naprednjaci su se radikalizovali (namerna igra reči) nadesno, a Studentska lista je zaokupila mejnstrim kojim je SNS želeo da gospodari.

Studenti su, zapravo, po ko zna koji put, ukrali igru naprednjacima.

Za studentski pokret je, od liste ljudi koji će biti kandidati na izborima, mnogo važnija bila lista svih onih koji su prethodnih dana satima i satima stajali u redovima širom Srbije da daju potpis podrške za kandidaturu. Do sada se u izbore, gotovo po pravilu, ulazilo tako što bi SNS, ili koalicija oko SNS-a, koja opet po pravilu nosi ime Aleksandra Vučića, demonstrirala silu desetinama, kasnije i stotinama hiljada potpisa, koje bi na samom početku kampanje uz performans odneli u RIK, pokazujući da su izbori njihov teren i da su oni došli tu da pobede.