Ahilov štit protiv Plave otadžbine

Dobrodošli u CL izdanje Georeporta na kanalima Velikih priča.

Sporazum Izraela i Grčke nazvan „Ahilov štit“ odgovor je Atine i Jerusalima na neoimperijalnu politiku Turske, odnosno prva konkretna akcija mediteranskih zemalja koje ne žele da sede skrštenih ruku dok Ankara uspostavlja kontrolu nad istočnim Mediteranom, flagrantno kršeći norme međunarodnog prava i međunarodnog pomorskog prava više od pola veka, to jest od okupacije trećine teritorije Kipra.

Grčka je godinama, decenijama upozoravala partnere u EU i NATO-u, pre svega SAD, na predatorsko ponašanje Turske, ali bez ozbiljnijih rezultata. Osim Francuske, praktično niko nije imao sluha za Atinu i Grci su se okrenuli Izraelcima. Podsetimo, Izrael je, uz Francusku, jedina nuklearna sila sa izlaskom na Mediteransko more i na Bliskom istoku.

„Ahilov štit“ deo je tzv. „Agende 2030“ za modernizaciju i reorganizaciju grčke vojske, mornarice i vazduhoplovstva sa jasnim ciljem da deluje odvraćajuće na Tursku i njene teritorijalne pretenzije prema Grčkoj, ali i Kipru. Plan predviđa kupovinu američkih aviona F-35, nove fregate, podmornice, dronove i najnaprednije odbrambene sisteme.

Izrael je praktično iskoristio priliku koja mu se ukazala i ušao u otvoreni prostor koji grčki saveznici u EU i NATO-u nisu želeli da popune da se ne bi zamerali Turskoj. Savezništvo sa Grčkom je strateški važno za Izrael ne samo u vojnom i ekonomsko-energetskom kontekstu već i kao način da se efikasno suprotstavi Turskoj i realizaciji njenih neoosmanlijskih ambicija.
Turska je bila prva muslimanska zemlja koja je priznala Izrael 1949. godine, a Iran druga islamska država koja je uspostavila diplomatske odnose sa novom jevrejskom državom. Danas su Teheran i Ankara najveći neprijatelji Jerusalima: Iran od Islamske revolucije 1979. godine, a Turska je to postala u poslednje tri godine.

Razlika između dva rivalstva je velika. Prvo je egzistencijalno, Iran želi da uništi Izrael, Jerusalim da pošalje u istoriju teokratski režim u Teheranu. Drugo je pragmatično-ekonomsko, Erdoganu i Netanjahuu su potrebni neprijatelji da bi produžili boravak na vlasti, a tu je i borba za hegemonsku ulogu u regionu, kontrolu prolaza između Mediterana i Indijskog okeana i prvog snabdevača Evrope prirodnim gasom.

Turska i Izrael su godinama imali veoma dobre odnose, bogatu trgovinsku razmenu, a sarađivali su u zajedničkom obuzdavanju ambicija Irana na Bliskom istoku i Kavkazu. Istina, turski predsednik Erdogan bi znao s vremena na vreme da izađe sa nekom srceparajućom ili ratnohuškačkom izjavom o položaju Palestinaca na Zapadnoj obali i u Gazi, pogotovo pred izbore.

Do radikalne promene dolazi u poslednjih par godina sa potpisivanjem Avramovih sporazuma, ratom u Gazi, svrgavanjem režima Bašara el Asada u Damasku u režiji Turske, zauzimanjem Nagorno-Karabaha i proterivanjem Jermena, i na kraju vojnom intervencijom protiv Irana, ili bolje rečeno turskim osujećivanjem plana Izraela da upotrebi Kurde kao trupe na terenu u gašenju Islamske Republike i rađanju nove Persije.

Danas se malo ko seća da su Netanjahu i Erdogan imali bilateralni susret na marginama Generalne skupštine UN 2023. godine, samo dve i po nedelje pre terorističkog napada Hamasa na Izrael. Na tom sastanku dvojica dugovečnih lidera u Turskoj i Izraelu su se uz osmehe i tapšanje po ramenu dogovorili o jačanju saradnje, kao dva saveznika SAD u regionu, u gotovo svim oblastima, od trgovine i ekonomije do energije i vojne industrije.

Erdogan je verovatno među poslednjim vođama na svetu koji može da spočitava nekom, pa čak i Netanjahuu, kršenje međunarodnog prava, mešanje u unutrašnje stvari drugih država, diskriminaciju manjina, upotrebu vojne sile za realizaciju nacionalnih interesa ili sprovođenje genocida i maltretiranje pacifističkih aktivista.

Podsetimo, Turska je okupirala trećinu Kipra pod izgovorom zaštite turske nacionalne manjine koja je početkom sedamdesetih godina činila samo pet odsto stanovništva Kipra i bila je nastanjena na delu teritorije koji pripada međunarodno priznatom Kipru. Turska je ta koja direktno kontroliše režime u Siriji, Libiji i Somaliji. Erdoganova vlast je nastavila da proganja Kurde, s tim što se u poslednje vreme približila Odžalanovom krilu i PKK-u, ali je nastavila da se nemilosrdno obračunava sa liberalno i proevropski nastrojenim Kurdima, poput Selahatina Demirtaša.

Turska vojska redovno direktno interveniše u Siriji, Iraku, Libiji, Somaliji, a odigrala je i presudnu ulogu u osvajanju i etničkom čišćenju Nagorno-Karabaha. Takođe, Ankara optužuje Izrael za genocid nad Palestincima u Gazi, a istovremeno ne samo da negira genocid nad Jermenima već i krivično ili medijski progoni svakog ko se usudi da progovori o zločinima nad Jermenima.