Pre dvadesetak dana na muzičkom festivalu Sziget u Budimpešti gledao sam u veliki pano na kojem je bila retrospektiva muzičkih zvezda koje su gostovale od prvog izdanja do danas. I negde sam do sredine hvatao veću ili manju kopču sa imenima koja su dolazila kod nas na festival Exit.
A onda se idući tajmlajnom vidi razdvajanje poslednjih godina, ovog leta naročito jer, zapravo, Exita nije ni bilo. I ne samo njega, nema ni Bitefa, pitanje je na šta će ličiti predstojeći Sajam knjiga jer su mnoge izdavačke kuće odlučile da ne učestvuju na njemu.
Pre desetak dana jedan funkcioner Demokratske stranke izazvao je buru na mrežama. Okačio je na svom tviteru post u kome je napisao da su posle oslobođenja, nakon Drugog svetskog rata, u Francuskoj i još negde ljudi šišali saradnice okupatora spekulišući da bi se to moglo desiti nekima i ovde kada dođe do promene vlasti.
Naravno da su ga mnogi osudili (iz demokratsko-građanskog korpusa) na istim tim mrežama, ali činjenica je da mnogi umetnici pa i publika imaju strah od tog „valjanja u katranu i perju“ ili od makaza i trimera za šišanje do glave pa se, pored stava i principa, i zbog toga distanciraju od učestvovanja na državnim kulturnim manifestacijama.
Jer nemoguće je da se ljudi iz kulture ne odrede prema svemu što se dešava ne samo u zemlji već i u samoj kulturi. Iako su u godinama nakon 5. oktobra mnogi umetnici tvrdili da su razočarani i žale zbog političkog angažmana i da ih politika ne zanima, sve se promenilo poslednjih godina.
Pre dva dana otvoren je prvi međunarodni filmski festival u Nišu, umesto Filmskih susreta koji su se organizovali još od 1966. godine.
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
