Dok sam pisao kolumne koje su kasnije prerasle u delove prethodne knjige, nisam unapred smišljao teme. Imao sam samo jedno pravilo – da ih pišem nedeljom. I uvek pre podne, kao da sam se držao onog narodnog da sve što treba da valja, valja započeti dok dan još napreduje. A zapravo sam samo ranoranilac. Nažalost, i vikend-ranoranilac.
Neizvesnost oko toga o čemu ću pisati bila je poseban deo uzbuđenja. Nekad bih inspiraciju morao da sačekam, a nekad bih jednostavno seo i počeo da pišem, kao da sam o svemu prethodno ozbiljno promislio.
Sada nije tako. Kada sam završio prvi ciklus pisanja, usledila je pauza. Izgleda preduga, pa je bilo previše vremena za razmišljanje. Možda baš zbog toga, tek, pre nego što sam se vratio pisanju, u glavi sam već imao poređan niz tema koje bi se, ukoliko sve pođe po dobru, na kraju mogle sliti u jednu poruku. Slično onome kad greškom prvo vidiš kraj filma.
O toj novoj zamisli razgovarao sam s nekim iskusnijim od mene. Nakon što je čuo moj plan, upitao me je šta ću ako dođe nedelja u kojoj mi se ne piše o temi koja je po planu i programu na redu. Nisam mu ništa odgovorio.
Nisam, jer se iz mene javio nekadašnji student medicine. Ako nešto valja uraditi, ne pitaš mnogo zašto, već jednostavno zasučeš rukave i uradiš šta ti je rečeno. Da sam od anatomije pa sve do hirurgije svaki put sebi postavljao pitanje da li mi se baš to tog dana uči i koliko me zanima, ne bih daleko dogurao. Što bi rekao moj otac, nešto više voliš da jedeš, nešto manje, ali ako se majka već potrudila, uzimaj kašiku i jedi.
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
