Glasine o kraju američke dominacije bile su preuranjene

Dobro došli u CXLV izdanje Georeporta na kanalima Velikih priča. Da odmah na početku parafraziramo Marka Tvena: vesti o kraju američke dominacije na planeti prilično su preterane.

Percepcija je često važnija od realnosti, pogotovo u politici. Zato je uverenje, veoma rašireno među samim Amerikancima, da je njihova zemlja u fazi opadanja i slabljenja – istina, iz različitih motiva, ako pitate Trampove fanove i protivnike aktuelnog predsednika SAD – važnije od stvarnosti, koja je prilično drugačija.

Na drugoj strani, propaganda, cenzura, upotreba sile i drugih instrumenata za kontrolu i kažnjavanje ljudi na unutrašnjem planu, kao i čitav ešalon korumpiranih lidera u Evropi, Africi, Aziji i Latinskoj Americi, kreirali su lažni mit o nezaustavljivom usponu Kine u planetarnog hegemona. Taj narativ podržavaju i delovi antizapadno i evrofobično nastrojene intelektualne i akademske elite, koja u Evropskoj uniji i Americi vidi trun u oku, a ne vidi balvane u očima Kine.

Kada u jednoj demokratskoj zemlji imaju strah od transformacije na obe strane barikada političkog spektra, to znači da je u toku duboki proces promena. Nije više u pitanju obična politička utakmica za promenljivu vlast, već je na delu priprema terena za političku revoluciju sa neizvesnim ishodom.

Sjedinjene Američke Države su strukturalno u mnogo boljoj poziciji od Kine, a da ne govorimo o Rusiji, koja i ne pripada vašingtonsko-pekinškom klubu. To što je u zapadnom delu sveta sve jači utisak da je Amerika slaba, a Kina jaka – u najvećoj meri zato što o SAD znamo dosta, a o Kini malo ili nimalo – i da je Amerika ušla u silaznu fazu, samo je naša impresija i ne znači da je tačna. Naprotiv, utisci i percepcije su često prilično daleko od stvarnosti.

Šta bismo rekli o Americi kada bi bila primorana da uvozi dve trećine energije koja joj je potrebna za njenu ekonomiju, a da 70 odsto te energije dolazi kroz moreuz koji kontrolišu njeni direktni rivali? Rekli bismo da je američka imperija umrla, ali u ovom slučaju ne pričamo o Americi već o Kini.

Šta bismo rekli da je kineska flota ispred Majamija, Njujorka i Los Anđelesa, kao što je američka, zajedno sa savezničkim, od Japana i Južne Koreje preko Tajvana do Filipina i Vijetnama, ispred kineske obale? Kineska flota ne može čak ni da pređe Pacifik i da stane ispred američke obale, a kamoli da učini nešto više.

Šta bismo rekli o SAD kada bi Amerikanci koji žive na tzv. Srednjem zapadu imali primanja koja su osam puta manja od onih koji gledaju na Atlantik ili Pacifik, kao što je slučaj u Kini između obalskog dela zemlje i unutrašnjosti?

To što do nas ne stižu vesti o nezadovoljstvu i protestima Kineza ne znači da ih nema. Jednostavno, u Kini vlada cenzura mnogo rigidnija nego što može da se zamisli, dok o Americi znamo sve jer su prvi Amerikanci ti koji iznose u javnost svaki problem svoje zemlje.

O predsedniku Si Đinpingu u Kini ne može ni da se čuje, a kamoli pročita vest koja nije krcata superlativima i divljenjem, dok se u Americi Trampu ne oprašta ništa, ni greške ni uspesi. Mada, Tramp pokazuje sve otvorenije namere da stavi što veći broj medija pod kontrolu ili da ih, uslovno rečeno, neutrališe.

Lepota demokratije i slobode jeste u pregršti izbora i mogućnosti. Ko ima više solucija, sklon je pravljenju grešaka. Istočnjačka mudrost kaže da odsustvo alternativa razbistri mozak u tren oka i čini izbor lakšim jer je jedini izbor obavezan. Eto zašto nam Kinezi izgledaju efikasni i snažniji, a Amerikanci rasejani i slabi.

Dolar je i dalje ubedljivo najvažnija moneta na planeti – gotovo 60 odsto deviznih rezervi je u dolarima, sve najvažnije transakcije obavljaju se u dolarima i veliki deo sveta je u američkom sistemu plaćanja SWIFT. Amerikanci kontrolišu sve morske puteve i imaju najjaču vojsku i mornaricu uprkos činjenici da često sami sebe dovedu u nezgodne pozicije. Među devet najbogatijih kompanija na svetu, svih devet su američke, dok su Amerikanci daleko ispred Kine i u visokim tehnologijama, počev od veštačke inteligencije.

I pored stvarnosti koja demantuje kineske propagandne narative, u Evropi, SAD i pogotovo u duboko i beznadežno korumpiranim zemljama sa većinskim antizapadno nastrojenim stanovništvom i dalje će se ispredati bajke o usponu Kine, snazi Rusije, čvrstini Irana, nepokorivosti Kube, pragmatičnosti Turske, visprenosti Katara, istrajnosti Severne Koreje.

I uvek će neki despot, autokrata ili diktator, u interpretaciji lokalnih Grima Crvjezika, izgledati solidnije, pouzdanije i snažnije od tamo nekog premijera ili predsednika u demokratskim zemljama koji se svakodnevno nalaze pod lupom profesionalnih medija i slobodnih društava.