„Moramo ovima iz Liverpula da pokažemo šta znamo mi iz Londona“

The Rolling Stones su institucija. Mik Džeger je takođe institucija, i to ona koja je noseći stub ili temelj slavnog i najdugovečnijeg rok b(r)enda. Postavljam sebi pitanje kako da u jednom članku pišem o instituciji, vokalnom solisti (kompozitoru, tekstopiscu, producentu) svetski poznate grupe, a da ne ispustim nešto što nikako sebi ne smem dozvoliti. Uzgred, kakav sam ja rok kulturolog koji bar jedan svoj tekst nije posvetio Miku Džegeru? Na stranu to što sam veliki fan Bitlsa, najboljeg svetskog pop-rok benda.

U poverenju: Bitlsi su i kao bend i pojedinačno sarađivali i družili se sa Stounsima, ali je javnosti više odgovaralo da ih vide kao suparnike i ljute rivale. Da nisu bili prijatelji, ne bi Džeger pristao da bude harmonijski vokal u pesmi Bitlsa „Baby, You’re A Rich Man“, niti bi sa velikom grupom drugih rokera pevao refren u „All You Need Is Love“.

Zauzvrat, Lenon i Makartni su trojici iz Rolingstounsa (Miku, Kitu i Brajanu) uhapšenih zbog droge, u znak solidarnosti otpevali prateće vokale na protestnoj pesmi „We Love You“, urađenoj u bitlsovskom stilu. Taj događaj propraćen je promotivnim filmom u kome je Džeger tumačio ulogu Oskara Vajlda, njegova tadašnja devojka Merijen Fejtful nastupila je u ulozi lorda Alfreda Daglasa, a Kit Ričards je igrao lik markiza od Kvinzberija. Protestu se pridružila i grupa The Who, izdavanjem obrade Džegerove i Ričardsove pesme „Under My Thumb“.

Prijateljstvo dve najuticajnije grupe počelo je još ranije. Naime, septembra 1963. Stounsi su se požalili Džonu i Polu da nemaju pesme. Ovi su im bez razmišljanja dali jednu svoju koju su planirali da snime za naredni album. Zvala se „I Wanna Be Your Man“. Brajan Džons je dodao neke fine linije na slajd gitari, te su stvorili prepoznatljivu Stouns pesmu.

Kit Ričards priznaje da su jedni i drugi imali veliko međusobno poštovanje. On i Mik su se divili višeglasnom pevanju Bitlsa, a ovi su njima zavideli na slobodi kretanja i imidžu. Generalno, Bitlsi i Stounsi imali su veoma prijateljski odnos, a jedan od dokaza je taj što je „Kotrljajuće kamenje“ svoj prvi ugovor sa kompanijom gramofonskih ploča Decca potpisalo na preporuku čupavaca iz Liverpula.

Džeger se seća tih ranih dana kada je u Ričmondu primetio mladića duge plave kose sa crnim naočarima, koji je sa velikim interesovanjem pratio njihov nastup u klubu „Crawdaddy“. Posle koncerta je prišao i predstavio se: „Zovem se Endrju Oldhem. Bio sam pomoćnik Brajana Epštajna i voleo bih da postanem vaš menadžer. Zajedno ćemo pokušati da tim momcima iz Liverpula pokažemo šta znamo mi iz Londona. Treba da predstavljamo suprotnost Bitlsima koji su prema svima ljubazni, koji se sviđaju i deci i roditeljima. Zato je potrebno da vaša kosa bude još duža, a odeća što ekstravagantnija. Potrebno je da se u muzici, tekstovima, intervjuima Rolingstounsa oseti revolt protiv odraslih i protiv ustaljenih konvencija“.

I bi tako. Stounsi su odmah usvojili Endrjuov „program“ i krenuli u osvajanje Londona. Uskoro su dobili ponudu da krenu na turneju sa crnim pevačem Bo Didlijem. Generalno, godina 1966. obećavala im je mnogo. Njihove kompozicije „(I Can’t Get No) Satisfaction“ i „Get Off of My Cloud“ iz prethodne godine probile su se u sam vrh svetskih top lista i otvorile im vrata za dalje nastupe.

Imao sam u glavi sijaset verzija teksta koji želim posvetiti Miku. Btw, u doba ranog rokenrola pevači su bili glavne face. Tada je bend mogao imati bubnjara kome se prašta što ponekad falšira ili ritam gitaristu koji statira, ali vokalni solista je morao biti izuzetan. Najbolji primeri za to su The Animals i Erik Bardon ili The Spencer Davis Group sa „crnim“ glasom belca Stivija Vinvuda. Apropo Džegera, njegov glas nije bio autentično bluzerski. Opet, on kao pevač nije kao neki drugi falsetom dostizao nebeske visine, niti se odlikovao izuzetnom vokalnom rezonancom. Ali Miku je Bog podario nešto što drugi nisu imali. To se ne može izreći jednom frazom, te bi nastavak teksta trebalo da ukaže na to „nešto“.

Moja suštinska dilema bila je jednaka pitanju šta reći novo kada je o Miku toliko toga već ispričano i napisano. Svakako ne bih da ponavljam ono što svako može pročitati u Vikipediji. Na kraju sam odlučio da ga predstavim iz vizure klinca koji je nekad davno otvorenih usta i razrogačenih očiju vrteo na gramofonu singlove Rolingstounsa nabavljene u Engleskoj.

Kris sa simpatijom govori da su čuli neke Beograđane kako poluglasnim šapatom govore jedan drugome na uvo: „Bitlsi! Bitlsi“! Za ljude tog vremena u Jugoslaviji svi momci sa šiškama i podužim „tarzankama“ bili su tamo neki Bitl(e)si

U najvećoj tišini, najpre sâm, a onda sa svojim društvom, preslušavao sam snimke sa tek nabavljenih vinila. Prvi singl, iliti mala ploča Rolingstounsa, koju sam nabavio jeste ona na čijoj A strani je kompozicija „The Last Time“, a na drugoj strani lagana „Play with Fire“.

U periodu od 1965. do 1975. oni su doživeli svoje zlatno doba. Zato akcenat bacam prevashodno na taj period uz izuzeće onog što su uradili u ovom veku. A nije da nisu. Oni su i danas aktivni i predstavljaju simbol i paradigmu rok muzike, ali moj pogled na njih imaće prevashodno retro viziju.

Vredi ipak zabeležiti da su vitalni kotrljajući matorci u julu 2026. izdali svoj dvadeset peti studijski album pod naslovom “Foreign Tongues”, za koji muzički kritičari kažu da je jedan od njihovih najboljih! Posebno su pohvaljeni Džegerovi vokalni nastupi. Njegov prepoznatljivi šarm, po rečima saradnika Soundwaves-a Džejsona Landrija, ostaje „potpuno netaknut vremenom“.

Pored slavnih gostiju (Pol Makartni, Stiv Vinvud, Robert Smit, Bruno Mars i drugi) kuriozitet albuma predstavlja snimljena pesma s onim koga više nema – nezamenljivim bubnjarem Čarlijem Votsom. Digresija je naprosto bila neizbežna, a posle nje vraćam se centralnoj temi.

Glavni lik moje priče je ikona roka Mik Džeger. Unapred znam da će biti vraški teško da ga izolujem i posmatram nezavisno od grupe sa kojom je on izgradio zajednički identitet. Svesno ulazim u tu avanturu.