Odnos društva prema masturbaciji doživeo je tokom vremena jedan od najdramatičnijih preokreta u istoriji seksualnosti. Zvučalo bi malo prejako, ali ne bi bilo pogrešno ni ako bih poslednje tri reči u prethodnoj rečenici zamenio izrazom „u istoriji civilizacije“. Masturbacija je jedno od najčešćih ljudskih seksualnih ponašanja, a predstavljala je vulkan mitova, moralne panike i pseudonauke. Njena istorija odražava promenljive verske, kulturne, medicinske i naučne stavove prema seksu tokom vremena.
Sve do polovine prošlog veka masturbacija je često shvatana kao jedna od najvećih pretnji po zdravlje i moral. U vreme mog odrastanja, dečaci nisu uspevali da odole iskušenju da ritmički povlače „svoju sramotu“ – danas bi se reklo „svoj ponos“ – uz paničan strah da će im se osušiti kičma, a devojčice bi s osećanjem krivice butinama stiskale jastuk ili medu pomirene s uverenjem da „nisu baš sasvim normalne“.
Danas je to jedan od najboljih primera kako se socijalne i kulturne anksioznosti mogu pogrešno shvatiti kao medicinske činjenice i kako empirijska istraživanja (čitaj, medicina zasnovana na dokazima) mogu preokrenuti viševekovna uverenja. Tako je masturbacija od navodnog uzroka brojnih bolesti postala ponašanje koje se uglavnom smatra normalnim delom ljudske seksualnosti, mada se i dalje očekuje da ostane privatna aktivnost.
Tokom istorije, različita društva nisu samo formirala stavove o masturbaciji, već su često propisivala šta je prihvatljivo, a šta nije. U tom smislu, socijalne norme su diktirale da li je masturbacija moralno prihvatljiva ili grešna, da li je normalan deo seksualnog razvoja, da li se o njoj sme javno govoriti i kakve posledice društvo vezuje za takvo ponašanje (osuda, kazna, podsmeh, ravnodušnost ili prihvatanje). U pojedinim religijskim zajednicama i danas postoje norme koje je smatraju grehom ili nepoželjnim ponašanjem.
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
