“Ja sam bio Zagreb, a ona Beograd”: Feljton “Moja borba sa depresijom”.

tri dana tapšu me po ramenu
na promociji knjige u Sarajevu

situacija u kojoj neprestano daju komplimente
na licu mi crta grimasu

kao da serem
ili tako nešto

trebalo bi razbiti tu njušku

Voliš se. Imaš izvjesnu dozu samopoštovanja i gradiš pozu. Otprilike takvu da na prvu kritiku uhvatiš urednika za kragnu i kažeš mu: “ti si ništa, režimski govno, preslika svih poltrona koji su hodali ovim svijetom. Ja sam novinar.“ Ne mogu reći, volio sam se u ovom poslu, trošeći mladost, snagu i dosta životne energije na izgradnju spomenika. Kada bude gusto sakrijem se iza tog spomenika. Cigle lete u mramor, ali glava je na ramenu. Il još gore, svalim spomenik na tebe pa se gušiš pod teretom mog ega. Ne mogu reći, trošio sam se u bitkama znanim i neznanim, braneći čast, bruseći noževe na tvrdoj kori. Jest, onda sam se umorio, napuknuo je kamen, dosadio sam sam sebi i bio tužan kada je umro urednik s početka priče, a sin mu na pogrebu isticao vrline. Učinilo mi se da sam bio nepravedan prema njegovom ocu jer smo na sličnom putu zapeli u blatu. Govoreći o uzaludnom poslu Igor Mandić volio je upotrebljavati uzrečicu „za čije babe zdravlje?“. Gledajući fotografije iz mladosti „za čije babe zdravlje?“, pitao sam se.

znate one momente
malih grimasa i uzdaha
kojima okolini stavljamo do znanja da nas nešto smeta
ono kada digneš obrvu
komnentirajući neku budalu
tražeći pogled odobravanja

evo samo da vam se pohvalim braćo
danas nisam sreo ni jednu budalu

pola sata čekao sam lift koji je netko negdje držao
a zatim sam se popeo pješke
bez potrebe da na trećem katu
istražujem ko je taj

važno je reći da je bila vruća ljetna večer
da sam bio riješen svih briga
i da sam bez grižnje savjesti
mogao komotno otići bilo gdje

Nisam duhovit, al sam govorio stvari kojima su se svi smijali na pjesničkom festivalu u Beogradu. Gostovao u TV emisiji na 26. katu u ponoć, a Beograd je izgledao kao kulisa za film Crni bombarder. Bio sam mlad čovjek koji vjeruje u film Crni bombarder i umjetnost u oblacima. Sve što se događalo davalo mi je na važnosti. Stvari su rijetko kada kako treba, skoro se nikada ne poslože tako i ljudi su rijetko kada kako treba opterećeni ostavljanjem dojma, ali ova večer je obećavala. Vraćajući se u hotel raskopčao sam dugme. Na +25 Begeš je tonuo u san, ja sam se topio ko sneg kada ga staviš na dlan. Bilo je jutro kada sam došao u hotel. Bila je večer, bilo je podne, bilo je sve ono što nikada bilo nije, a ja sam bio u čudu kako su se stvari samo godinu dana nakon agonije sasvim pristojno posložile. Moglo je biti gore, mislio sam. Puno, puno gore. Mogao sam sjediti u kuhinji s čajnikom i zidnim satom, prikovan za osobne stvari i neostvarene ambicije uvjeren kako me netko gura s leđa.

takvih žena
više nema
s bundom i nogom na gasu

mislim, to je bila
jedna od onih žena
zbog koje bih se vratio u sobu
premda mi nikada nismo bili u sobi
mi smo bili prijatelji

više ona meni
nego ja njoj

ja sam bio Zagreb
ona Beograd

Olja Kovačević je drug. Novinarka RTS-a sto puta mi je profesionalno pomogla. Dovela Bogoljuba Karića u emisiju, nasmijavala me, u bundi vozila auto sa štiklom, nogom otvarala vrata i uvijek, ili gotovo uvijek govorila idemo van da se zezamo. Nisam je stigao pitati gdje, a već smo bili vani s pevačima i muzikom. Jednom, onomad, nekad, na nekoj splavi u Zemunu Olja, Tomislav Klauški (tada novinar Indexa) i ja plešemo kolo uz Prodigy, razbijamo čaše, plačemo uz Manu Chao, padamo uz Anu Bekutu. Ispod stola Klauški mi priznaje da bježi od Olje jer ima užasno duge prste. Umirem od smijeha i znam da se zajebava na tipično seinfeldovske fore. Jutro nas zatiče u Balkanskoj gdje jedemo išlere i žito sa šlagom, ljubimo se i rastajemo uz obećanje da ćemo se opet naći. Zezali smo se ovdje i ondje i tamo i vamo i opet uvijek u Beogradu. Olja nikada nije rekla ne. Jedan jedini put kada se trebalo zezati u Zagrebu ja sam rekao ne. Nikada joj nisam rekao zašto. Bio sam 10 dana u kući noktiju uraslih u zidove.

U petak 6. oktobra objavljujemo ŠESTI nastavak feljtona

FELJTON MOJA BORBA SA DEPRESIJOM ALEKSANDRA STANKOVIĆA PRATITE NA SAJTU VELIKEPRICE.COM.  Svi nastavci dostupni su OVDE.

***

“Moja borba” Aleksandra Stankovića

Ovih dana je, konačno, izašla knjiga “Depra” Aleksandra Stankovića, u izdanju Telegrama, u Zagrebu, i “Iz svoje kože: Život s depresijom”, u izdanju Lagune, u Beogradu. Prva knjiga u kojoj je neko otvoreno, i do kraja ogoljeno, napisao MOJ ŽIVOT.

Na sajtu Velikeprice.com, na svaka tri dana, izlaziće najzanimljiviji delovi. U šest nastavaka, kao Moja borba Karla Uvea Knausgora. 

Piše Veljko Lalić

Voleo bih da se zamislite na trenutak i odgovorite na pitanje – na prvu loptu – da li biste mogli, iskreno i do kraja, da napišete knjigu…

MOJ ŽIVOT?

Ovo pitanje postavio sam mnogim ljudima.

I svi koji su bili iskreni rekli su – ne.

Pitanje jeste filozofsko. I nisam ga ja smislio. Čuo sam ga od Srđana Valjarevića, ali postavljalo se i u svetu.

Toliko, da postoji pravilo da je prvu pravu autobiografiju napisala najpoznatija književnica u istoriji: Agata Kristi: Autobiografija, objavljena je godinu i po dana posle njene smrti, 1977.

To je remek-delo svetske književnosti, najpoznatiji književni časopisi tvrdili su da je “to nešto najbolje što je ikad napisala”.

Pričamo o Agati Kristi…

U zapadnoj, makar onoj kor zapadnoj kulturi, ima još nekoliko takvih primera.

Moja borba, Karla Uvea Knausgora, monumentalno je autobiografsko delo u šest tomova, u kojem on bespoštedno govori o sebi i ljudima iz svog okruženja. Knjiga je postala globalni kulturni fenomen, ali i pokrenula pitanje – da li možete baš tako da pišete o svim ljudima koje znate.

Knausgora je žena ostavila, ujak ga je tužio.

On je, ipak, do danas ostao na tome da bi povukao samo jednu rečenicu.

“Žalim samo jednu rečenicu koju sam napisao. Imao sam devojku četiri godine i u prvoj knjizi Moje borbe napisao sam da je nikada nisam zaista voleo. To nije bila istina i jednostavno nisam mislio da će je povrediti. Mogao sam lako da ne napišem tu rečenicu i to bi bila potpuno ista knjiga”, reći će kasnije u intervjuu za Eskvajer.

Od autobiografija slavnih, poznata je svakako Ja, Elton Džon, u kojoj je otvoreno pisao o debeljku-geju koji je pokušavao ceo život da dobije naklonost oca, toliko da je kupio njemu omiljeni Votford, ali i o pokušaju samoubistva pred majkom.

S naših prostora jedinu sličnu knjigu ima Zlatan Ibrahimović.

Ali je i nju napisao najpoznatiji švedski novinar.

U našoj kulturi, i biografije i autobiografije su romansirane. Toliko da bi to trebalo staviti na početku svake.

Jedinu drugačiju, napisao je, opet, stranac.

U požaru svetova: Ivo Andrić, prva je knjiga u kojoj otkrivate našeg jedinog nobelovca.

A napisao ju je Mihael Martens, dopisnik nemačkog FAZ-a.

I opet nije se ona najbolje razumela, posebno u konzervativnim sredinama, gde je dočekana na nož.

***

Tako je bilo do 20. 9. kada je paralelno u Hrvatskoj i Srbiji izašla jedna “domaća knjiga”.

Za nju sam saznao sasvim slučajno.

Ivan Lalić i ja smo pre jedno šest meseci bili u Zagrebu, na premijeri predstave o Lepoj Breni, i pretpremijeri našeg velikog regionalnog projekta Velike priče. Ja sam to iskoristio da se vidim s nekoliko hrvatskih novinara, i pokupim lekove za Srđana Valjarevića, za koje mi je dao samo telefon jedne Lenke, slučajno Šerbedžijine žene, a poslednji sastanak je bio sa meni omiljenim voditeljem na ovim prostorima.

Poslao nam je Google navigaciju i rekao – vidimo se u okolini Zagreba, gde on živi.

Seli smo u kafiću nekog tržnog centra. Ja sam imao ponudu za njega, on za mene.

Rekao mi je da ima neki rukopis, i pitao ko bi mogao da ga izda u Beogradu.

Nije mi rekao o čemu se radi.

Samo da će mi poslati mejlom.

Pokupili smo stvari u Zagrebu i krenuli za Beograd.

Video sam u kolima da mi je stigao mejl, ali ga nisam otvarao.

Nešto malo pre ponoći stigao sam kući.

Zavalio sam se, i otvorio mejl da samo vidim o čemu se radi.

Pročitao sam knjigu negde do tri, četiri ujutru.

Bio sam raznesen. I napisao sam mu to.

Ovih dana je, konačno, izašla knjiga “Depra” Aleksandra Stankovića, u izdanju Telegrama, u Zagrebu, i “Iz svoje kože: Život s depresijom”, u izdanju Lagune, u Beogradu. Prva knjiga u kojoj je neko otvoreno, i do kraja ogoljeno, napisao MOJ ŽIVOT.

Na sajtu Velikeprice.com, na svaka tri dana, izlaziće najzanimljiviji delovi. U šest nastavaka, kao Moja borba Karla Uvea Knausgora. SVI NASTAVCI ĆE BITI DOSTUPNI NA OVOM LINKU, sačuvajte ga.

***

“Depra” počinje:

“Pripremajući knjigu razmišljao sam kako bi bilo dobro o depresiji pisati s dozom ironije, ubaciti poneku šalu, relaksirati situaciju kako ne bih ubio čitatelja. Čak sam ciljano napisao nekoliko takvih pesama, ali naknadno čitajući shvatio sam da to ne ide. Ne mogu poput Roberta Beninjija napraviti romantičan film o Holokaustu. Retki mogu i imaju taj dar, ja nemam. Od kada znam za sebe, na život gledam kao borbu u kojoj neprestano zaokupljam misli da ne bih razmišljao o upitnicima. Smeh jeste jedan od načina da se pobegne od pitanja, ali moraš biti majstor da se sakriješ u apsurd pa na taj način pokažeš bol. Nisam taj majstor. Štaviše, čitajući te svoje ’smiješne’ pesme shvatio sam da razmišljam ko oni self help gurui s tezom ’sad ću da ti objasnim’, ’zini da ti kažem’ i slično, a to je valjda zadnje što bih želio postići ovom knjigom. Nisam psiholog i ne mogu sugerirati kako treba živeti. Mogu tek preneti vlastito iskustvo bolesti, pojedincu pružiti spoznaju da ima još ljudi koji se osjećaju kao on. Da budem iskren, pišem kako bih pomogao sebi.”

Kad poznata ličnost do kraja ogoljeno govori o svojoj psihološkoj intimi, i to ona koja je decenijama na taj način ispitivala druge, to ne može da ne bude vest. Najava knjige izazvala je mnogo pažnje u celom regionu.

Najpoznatiji hrvatski TV voditelj, autor kultne emisije “Nedjeljom u 2”, prvi put sebe stavlja s druge strane stola.

“Na prvi pogled ovo je knjiga o suočavanju sa bolešću, bolešću koja ne čini celi život ali ga u potpunosti prožima, od koje nema leka osim ako se do kraja ne pobedi, ako se tom strašnom zmaju ne probode srce. Priznanje da i slavni i poznati imaju strahove koji ih definišu, parališu i onespokojavaju. Suštinski, međutim, ovo je divna i inspirativna poetska zbirka, gde je svaka od šezdeset osam pesama jedna pobeda, ritualni čin trijumfa nad strahom od smrti i strahom od življenja”, napisao je u predgovoru srpskog izdanja Srđan Šaper.

“Knjigu sam odlučio izdati da bih pomogao drugim ljudima koji imaju problema s depresijom i da bih, barem delimično, s njih skinuo stigmu ludaka koji su izopšteni iz zajednice”, otkriva svoje motive Stanković.

Priča čak i o emisijama, navodi da je neke, poput one sa teniskom legendom Nikolom Pilićem, jedva uradio.

“Bilo mi je toliko loše da sam odlučio otkazati emisiju. Rekoh to i producentici. ‘Stvarno ne mogu.’ Popio sam antidepresiv i anksiolitik i nema pomoći. Noge mi se tresu, usta su suva i potpuno sam dezorijentisan. Moglo bi se dogoditi tokom emisije da zaboravim kako se gost zove, ili da mu ne uspem postaviti pitanje. Teško sastavljam rečenice. Ne mogu se prisetiti pojedinih reči…”, navodi Stanković.

Posle intervjua otišao je kući, srušio se u krevet i zatrpao se tabletama.

“Depresija je kada tri meseca čekaš da ti petnaest minuta bude bolje. Depresija je razmišljanje kako bi svet bio bolje mesto bez tebe i kako bi ti bio sretniji bez sveta.”

On priznaje da je depresija uzela maha.

“Kada sam postao neupotrebljiv, znao sam da mi je ići k psihijatru. Hteo sam da mi bude bolje, da počnem osećati nešto, da bližnji ne pate zbog mene, na kraju da ne patim ni ja. Psihijatrica je brzo dijagnostikovala depresiju, krenuli smo s lečenjem i malo po malo rezultati su došli. Međutim, paralelno sam išao na sve moguće pretrage. Srce, pritisak, štitna žlezda… Mnogi ljudi u depresiji to rade. Želiš isključiti sve druge faktore, ili se zavaravaš. Valjda bi mi bilo lakše da je štitna žlezda pa sve mogu pripisati hormonalnoj neravnoteži.”

Izvode iz knjige “Depra” Aleksandra Stankovića, u izdanju Telegrama, u Zagrebu, i “Iz svoje kože: Život s depresijom”, u izdanju Lagune, u Beogradu, čitajte u feljtonu koji će izlaziti na svaka tri dana, ukupno u šest nastavaka.

SVI NASTAVCI ĆE BITI DOSTUPNI NA OVOM LINKU.