Malo ko će za sebe reći da je loš čovek. Svi volimo da održavamo pozitivnu sliku o sebi, i pred drugima i pred sobom. Isto kao i s pameću, volimo da verujemo da smo, čak i ako pogrešimo, suštinski zaista bolji i da je u pitanju zaista samo nenamerna greška.
Ako se i dogodi suprotno, često će stajati neko objašnjenje, kao (samo)opravdanje. I to je nešto sasvim očekivano, na neki način čoveku bude lakše da ne izgori pod teretom krivice, a istovremeno i time može da uči iz sopstvenih grešaka.
Tu se rađa paradoks. Kako je moguće da i dobar i loš čovek gledajući sebe u ogledalu mogu da izgovore rečenicu: „Ja sam dobar čovek“?
Kada to postaje opasno i loše? I kada to nekoga čini lošom osobom?
Kada je psihijatar dr Daglas Keli u direktnim razgovorima uoči suđenja u Nirnbergu suočio Hermana Geringa s onim što je uradio, stekao je utisak da ovaj ne doživljava sebe kao zlog čoveka, a u početku nije ni on. On je navodno odgovorio: „A šta mislite da je rat?“ U konačnosti, rekao je: „Pravio sam greške.“
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
