Tramp je poslednja kineska šansa

Dobro došli u CXXXIV izdanje Georeporta na portalu Velike priče.

Samit Donalda Trampa i Si Đinpinga u Pekingu nije bio istorijski, kako je želeo da ga predstavi američki predsednik, jer nisu postignuti dogovori koji bi promenili pravac relacija Vašingtona i Pekinga, štaviše samo je utvrđeno ono što se zna već godinama: Tajvan je crvena linija i Pekinga i Vašingtona.

Tramp je pre devet godina bio poslednji stanovnik Bele kuće u zvaničnoj poseti Kini. Od Trampovog boravka u Pekingu u jesen 2017. godine američko-kineski odnosi su na nizbrdici. Trgovinski rat, pandemija kovid-19 raširena u Vuhanu, lansiranje kineskih balona za špijuniranje iznad SAD, tenzije oko Tajvana, proxy war u Ukrajini i na kraju carinski rat, doprineli su da relacije između dve zemlje budu najhladnije od uspostavljanja veza u režiji Henrija Kisindžera i Džou Enlaja na početku sedamdesetih.

Udaljavanje Vašingtona i Pekinga vidljivo je i kroz broj susreta i telefonskih razgovora predsednika dveju država. U prvoj deceniji ovog veka, američki i kineski šefovi država čuli su se, u proseku, šest puta godišnje, u drugoj deceniji taj prosek je pao na četiri i po, a u ovoj deceniji sveden je na 2,5.

Trampova Amerika ponaša se kao Nemačka Angele Merkel na početku ekonomske krize 2008. godine, oholo i uverena u vlastitu superiornost koja je štiti od problema s kojima se suočavaju drugi. Što pre u Vašingtonu shvate da ne mogu da izađu kao pobednici bez saveznika, ne samo iz otvorenih kriza već i u sukobu sa Kinom, to će biti bolje i za Amerikance i za Evropljane.

Si Đinping vrlo dobro zna da je Tramp jedini političar u SAD koji ima simpatije prema njemu i Kini. Tramp vidi Sija kao jedinog planetarnog lidera ravnog sebi, i kao prema svim diktatorima koji imaju neograničenu vlast, njujorški tajkun gaji pomešani sentiment zavisti i divljenja.

Za kineskog predsednika Tramp ostaje nepredvidiv i opasan takmac, ali Si zna da su u SAD samo The Donald i par hajtek tajkuna, počev od Ilona Maska, naklonjeni Kini. Dakle, Tramp je više retka nego jedinstvena prilika za Kinu da stekne prednost u odnosu na Ameriku.

Tramp i dalje veruje da ima odlične lične odnose sa Sijem i da zahvaljujući njima može da postigne „dilove“. Američki predsednik prevazišao je sebe pred posetu Pekingu izjavivši da ga je predsednik Si uverio kako Kina ne šalje Iranu oružje, kao kada je izjavio u Helsinkiju, tokom prvog mandata, nakon susreta sa Putinom, da mu je ruski predsednik objasnio da se Kremlj nije mešao u izborni proces u SAD i da mu on veruje.

Za vreme Trampovog prvog mandata kineski BDP dotakao je najviši nivo u odnosu na američki dostižući kvotu od 77 odsto. Međutim, tokom vladavine demokrata i Džoa Bajdena, on je pao na 60 odsto, demantujući prognoze da je dolazak Kine na prvo mesto po veličini BDP-a nezaustavljivo. Takođe, Bajden i njegova administracija pokazali su se kao mnogo veći zaštitnici američkih interesa u odnosima sa Kinom nego Tramp. Ponašanje Trampa u susretu sa Sijem ali i Putinom izvor je velike nelagode čak i među zadrtim sledbenicima MAGA pokreta.

Da bi prognoza o kineskom preticanju SAD postala realna, bilo bi potrebno da Tramp ostane još desetak godina na vlasti što nije moguće, kako iz tehničko-pravnih tako i iz fizioloških razloga, s obzirom na to da je sve vidljiviji gubitak forme, koncentracije i lucidnosti Trampa. Verovatno neće završiti mandat u zdravstvenom stanju kao Džo Bajden ili Ronald Regan, ali neće biti ni daleko od njih.

Odnos između SAD i Kine nije kao onaj između Vašingtona i Moskve tokom Hladnog rata. Amerikanci i Kinezi, uprkos procesu tzv. decouplinga koji je počeo pre pet godina, i dalje su izuzetno međusobno zavisni i tu interzavisnost neće biti moguće eliminisati na kratak i srednji rok. Američki i sovjetski blok su tokom Hladnog rata bili dva u potpunosti odvojena sistema,

Tramp bi vrlo rado prepustio odgovornost za deo sveta Siju, ali Peking ne želi da preuzme taj teret, delom jer nema nameru da snosi troškove takve pozicije, ali i zato što Kinezi ne smatraju univerzalnost kao vrlinu i preferiraju sfere uticaja kreiranju i održavanju saveza.

Primeri Ukrajine, Venecuele, Irana i drugih kriznih žarišta nedvosmisleno govore o kineskoj taktici da ostavljaju prostor svojim direktnim ili indirektnim rivalima, bili oni Amerikanci ili Rusi, da greše, a videlo se i da ne mogu, ili ne žele da zaštite svoje prijatelje koji se nalaze daleko od kineskih granica, od Irana do Venecuele.