*Omiljena reč svih kvazistručnjaka i narodnih selektora koji su još jedini ostali na braniku reprezentativnog fudbala, koji svima ostalima cedi i poslednje atome fudbalske energije
Kraj radnog vremena u petak. Trenutak da se utanače planovi za vikend. Gospođa je prezadovoljna, mladunče takođe. Tata u subotu po podne ide s njima u istraživanje šume. Subotnja popodneva retko provode grupno, zapravo u normalnim okolnostima, van odmora i bez pandemija i sličnih ludila, to se između početka avgusta i početka juna dešava ravno četiri puta godišnje. Najbolji prijatelj porodice je reprezentativni termin.
Ne preterujem. Otkako mi je sport stalni posao, a tome je dvadeset jedna i po godina, normalni ljudi se raduju petkom po podne, uživaju sledećih pedesetak sati i mrze ponedeljak ujutro. Ja ponedeljkom spavam do 3-4 (posle 12-15 uzastopnih sati za ekranom na kojem se smenjuju PL i NFL, uz povremena gostovanja drugih liga i sportova), a u petak po podne mi počinje vikend akcija tokom koje sam najzaposleniji.
Čak i u poslednjim beogradskim godinama, kada se Sportklub pretvorio u čistu hiperprodukciju i na 13 kanala prenosio sve što je bilo dostupno, reprezentativni vikend je za mene bio family-time. Posao bi mi se po pravilu odvijao od ponoći do 4-5 ujutro (pregled evropskih kvalifikacija i jedna CONMEBOL ili CONCACAF utakmica), taman da pokrije 90 posto stvari koje me zanimaju od sporta tog dana, tako da sve ostalo mogu da posvetim stvarnom svetu.
Poštovani, da biste pročitali 3 besplatna teksta potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
