Nemam racionalno objašnjenje za to što sam još kao sasvim mali dečak bio očaran rokabili zvukom, tvistom, ranim rokenrolom i uopšte muzikom koja dolazi sa Zapada, a koju su često izvodili crni muzičari (Čabi Čeker, Fets Domino, Otis Reding, Litl Ričard, Vilson Piket). Na radiju, čim se ukaže prilika, slušao sam Elvisa Preslija, Čaka Berija i ložio se na mnoge strane pevače čija imena mi tada nisu bila poznata.
Prvu priliku da vidim ono što sam samo slušao dobio sam kada se u jednom niškom bioskopu počeo prikazivati engleski film The Tommy Steele Story iz 1957, koji je kod nas par godina kasnije prezentovan pod naslovom „Tomi Stil peva“.
Malo je reći da sam bio očaran glavnim (i stvarnim) likom Tomija Stila, njegovim repertoarom, glasom, načinom izvođenja pesama (šouom), odevanjem, ponašanjem, celokupnim izgledom. Taj mladi plavušan razbarušene kose i neuredne frizure pevao je i vrištao sa gitarom u rukama, uvek u pokretu, nikad u mestu. Priča ovoga filma po pravilu je „tanka“ i nije bitna. Kao u svim muzičkim filmovima u kojima se promoviše neka rok zvezda, fabula je bila u drugom planu. Tomi Stil je bio nosilac čitave radnje u čijem centru je bila muzika za tinejdžere.
Ako se ne varam, bio je to prvi film sa rokenrol zvezdom koji je bio prikazivan u Jugoslaviji. Koju godinu kasnije pristigli su filmovi Expresso Bongo (1959) i The Young Ones (1961) sa u to vreme ekstra popularnim Klifom Ričardom. Onda je usledila serija muzičkih melodrama u kojima je noseći lik bio Elvis.
Zahvaljujući u velikoj meri tim filmovima, rok kao muzički žanr brzo se primio kod mladih Jugoslovena. Šezdesetih i sedamdesetih godina rokenrol je i bukvalno slušala i igrala cela Jugoslavija.
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
