Bio jednom jedan čovek koji je živeo punim plućima. Bar je tako govorio. Uživao je u putovanjima, tačnije – živeo je za putovanja. Njegov život na prvi pogled bio je bez ikakvog praznog hoda, kao da je svaki dan, sat, minut bio isplaniran. Taj plan bio je prilično predvidiv: ili je radio, ili je putovao. Tvrdio je da je smisao njegovog života – putovati. A onda ga je neko pitao – a što?
Ne moramo da putujemo u svakom slobodnom trenutku, ali – zašto bismo ostali kod kuće? Ako slobodne dane provedemo tako što ne odemo nekuda, onda ih traćimo. Ovo bi bila logika čoveka koji živi u 2026. godini, tačnije, u doba društvenih mreža i skrivenih i neskrivenih reklama. Onda nije iznenađenje to što ima ljudi kojima putovanja nisu hobi, već simptom. Iako će malo ko, pa i oni sami, to tako reći. Obično se ova pojava upakuje u veličanstvene postove na društvenim mrežama zbog kojih i drugi žele baš tako. Zato je i teško u tome uvideti potencijalni problem.
U ljudskoj je prirodi putovati. Ova potreba, prema rečima naše sagovornice, sadrži nekoliko aspekata. Pre svega, radoznalost, arhaični nagon za istraživanjem. To je osobina koja je direktno vezana za razvoj inteligencije i adaptaciju. Takođe, dobrobit: putovanja su danas postala pandan odmoru i vid lečenja i terapije, postala su sinonim za „resetovanje od stresa”. Međutim, putovanja su i statusni simbol.
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
