Jedan od skečeva pajtonovaca koje najviše volim je onaj kada dve babe, gospođa Premisa i gospođa Zaključak sede u perionici veša i, kako to obično (ne) biva, pitaju se oko toga je li moguće biti slobodan u ovom društvu u kom postoji privatna svojina. Naravno, veoma brzo se u razgovoru pomene Žan Pol Sartr i ispostavi se da se ove dve gospođe nikako ne mogu složiti oko jedne njegove alegorije. Odlučuju da lično odu da ga pitaju, ali pošto je lepo vaspitanje iznad svega, najpre ga pozivaju kako bi najavile svoj dolazak. Na telefon se, naravno, javlja gospođa S. U momentu kada ona, na njihovo pitanje je li slobodan, odgovara da je to nešto što se on pita već zadnjih šezdeset godina svog života, svaki put se smejem kao luda na brašno. Ostatak vam neću prepričavati već preporučujem da pogledate (barem jednom godišnje neki od njihovih klipova u svrhe očuvanja mentalnog zdravlja).
Pošto smo sad ispoštovali nepisano pravilo da ne možemo pričati o slobodi a da makar ne pomenemo nekog od filozofa – i to baš Sartra – idemo dalje. Malo bi reči, po svojoj moći i bitnosti, moglo stati rame uz rame s rečju „sloboda”. To i jeste razlog zašto se ona tako često nalazi u različitim vrstama govora i obećanja. Jedna od ultimativnih vrednosti čovečanstva često se koristi kao katalizator izazivanja određenih osećanja, što nije ni neobično, pošto do dana današnjeg nemamo jednu njenu definiciju, već je ona u velikoj meri prepuštena svakom od nas da je definiše i pronađe za sebe.
Poštovani, da biste pročitali 3 besplatna teksta potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
