Zigmunt Bauman je pokazao nešto što je i danas duboko uznemirujuće: da Holokaust nije bio povratak u varvarstvo, niti pucanje zapadne civilizacije, već njeno dosledno izvršenje. Ne regresija, nego kulminacija jedne vrste racionalnosti. Konačni izraz težnje ka redu, sigurnosti i eliminaciji neizvesnosti. Svet je postajao „bezbedan” tako što je pokušavao da se očisti od svega što je proglašeno nepripadnim. U toj logici, nasilje nije bilo greška sistema, već njegova krajnja posledica. Red nije bio suprotan zlu. Bio je njegov instrument.
Iz te iste matrice rađa se opsesija čistoćom kao kulturni refleks. Čistota nikada nije pitanje higijene, već pitanje kontrole. Prljavo nije ono što je neugledno, već ono što je „na pogrešnom mestu”. Ono što se ne uklapa u kategorije, što izmiče klasifikaciji, što remeti poredak. Fašizam nije počinjao mržnjom. Počinjao je razgraničenjem i klasifikacijom, koja vodi ka dehumanizaciji i etiketiranju.
U toj matrici, zavist se ne pojavljuje kao emocija. Ona se pojavljuje kao princip. Ne kaže „tuđa sloboda me boli”, već „ovo ne pripada ovde”. Ne kaže „tuđa razlika me ugrožava”, već „ovo je konfuzno”. Ne kaže „poljuljan sam”, već „ovo je opasno”.
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
