Psihološka analiza (Nolanovog) Openhajmera

U jednom od najiščekivanijih bioskopskih vikenda u poslednjih mnogo godina, sredinom jula su u bioskope stigla dva prilično drugačija, a podjednako uzbudljiva filma. Najpoznatnija lutka Barbi je dobila svoj film u režiji Grete Gervig koja je iskoristila lik čuvene lutke da ispriča slojevitu priču o ženskoj prirodi i ulozi žene u savremenom društvu. Interesantno je što je kod velikog broja ljudi ovaj film izgledao kao da će biti “kič” ili tipično “holivudski” u negativnom kontekstu, dok je kod ozbiljnijih filmofila od prvog trejlera izazivao oduševljeno iščekivanje. Drugi film je Openhajmer Kristofera Nolana, biografski film o fizičaru Džej Robertu Openhajmeru, kreatoru atomske bombe.

S obzirom da je svetska premijera bila najavljena za isti dan, poređenja su odmah počela, tako da je teško govoriti o Openhajmeru bez da se malo osvrnemo i na Barbi. Od samog početka je bio očigledan kontrast u tonu između ovih filmova, dok je kod Barbi sve bilo šareno, veselo i namerno preterano satirično, Openhajmer je od prvih trejlera najavljivao ekstremno mračan i ozbiljan ton, što naravno jeste u skladu sa tematikom koju obrađuje.

I promocija ovih filmova bila je krajnje različita. Barbi je imao jednu od impresivnijih markentinških kampanja, od trejlera koji je bio omaž Kjubrikovoj “Odiseji u svemiru: 2001” preko velikog broja promotivnih intervjua ekipe koja je radila na filmu, pa do toga da su i u našim bioskopima za projekcije organizovana posebna šminkanja, mesta za slikanje sa barbi kutijom, deljenja postera prilikom ulaska u bioskop i tematskih dolazaka u bioskop u roze garderobi. Openhajmer je, s obzirom na ogroman budžet i reputaciju režisera, imao prilično skroman marketing. Jedno vreme je izgledalo da svakih par nedelja dobijamo novu sliku Kilijana Marfija u glavnoj ulozi kako izgleda sve više napeto i stresirano.