Elif Eralp je iz stomaka svoje majke svedočila vojnom puču u Turskoj kada su njeni roditelji, inače sindikalni aktivisti, morali da pobegnu u Nemačku, gde se ona posle samo mesec dana rodila, i u toj zemlji kao imigrantsko dete odrastala.
Nepune četiri i po decenije kasnije, Elif se veoma obradovala kada je stigla vest iz Njujorka o pobedi Zohrana Mamdanija na izborima za gradonačelnika najvažnijeg grada na svetu.
Iza nje su decenije aktivizma, od ekologije do borbe protiv rasizma, i još koja godina aktivnog političkog života u berlinskom gradskom parlamentu na listi levičarske partije “Die Linke”, pa i nije teško pretpostaviti, pošto će najverovatnije biti kandidatkinja za gradonačelnicu, da je u trenutku preko Atlantika gledala kao odraz u ogledalu – i da je mogla da vidi imigrantkinju iz muslimanskog sveta koja osvaja izbore u najvažnijem gradu u zemlji zapadne demokratije. Tim pre što je “Die Linke” levica koja se, za razliku od socijaldemokrata, definiše kao “demokratski socijalisti”, baš sa onom etiketom sa kojom je Mamdani sebe lansirao u svet globalne politike.
Ali to što je levičarka poreklom iz muslimanske zemlje, baš kao Mamdani, što je demokratski socijalista, baš kao Mamdani, što ima ambicije da postane gradonačelnica, baš kao Mamdani, ovog puta je ni po čemu ne izdvaja, jer je to slična reakcija koju su iskazali mnogi levičari, ili demokratski socijalisti, širom Evrope, u iščekivanju talasa promena, koji bi se u istorijskim reminiscencijama mogao nazvati i revolucijom.
Ono što bi Elif Eralp ovog puta moglo da izdvoji jeste kreativnost – nje ili nekog iz njenog tima sa šifrom za Tviter, pardon X, koji se u trenutku Mamdanijeve pobede setio stiha Lenarda Koena: First we take Manhattan, then we take Berlin.
Pozivanje na Koena je baš u tom kontekstu simbolično u toliko slojeva, pa i provokativno – čak i da stavimo na stranu njegovo jevrejsko poreklo i slojevit stav prema cionizmu (čuvena poseta izraelskim vojnicima u Jomkipurskom ratu), sada kada Mamdanija optužuju za antisemitizam – u šta verovatno ni nemačka političarka, ili neko iz njenog tima sa šifrom za Tviter, nije imala nameru da zalazi, jer je stih sam po sebi prvoloptaški efektan i dovoljno ilustruje levičarsku euforiju koja je nastala širom sveta.
Kao što ni Koen verovatno nije mislio da će njegovi stihovi da se pokažu tako banalno proročkim, mada je nesumnjivo imao ambicije da svojim stihovima ukaže na opasnosti vremena koje dolazi, kao u pesmi “Democracy” o Americi koja je “kolevka najboljeg i najgoreg”, iz 1992. godine, u kojoj na vlast u Beloj kući dolazi Bil Klinton, čime počinje era “trećeg puta” koji je evropsku levicu (setite se Tonija Blera) amortizovao i uveo u “status kvo” koji ju je od borbe za jednakost i kontrolu grešaka kapitalizma sveo na beživotno birokratsko udovoljavanje srednjoj klasi, dugoročno ostavivši siromašnije slojeve na tacni desnom populizmu. Koen nije doživeo da vidi završetak tog kruga, pošto je preminuo mesec dana pre prvog Trampovog dolaska na vlast, kada bi mu, verovatno, ipak, intimno bilo drago što ovaj svet napušta kao Kanađanin.
Poštovani, da biste pročitali 3 besplatna teksta potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
